Књижевно вече у спомен Митрополита Амфилохија

У петак, 29.октобра 2021. године у крипти Саборног Храма Христовог Васкрсења је одржано књижевно вече посвећено блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. О књижевном лику и дјелу Митрополита су говорили Епископ диселдорфски и све Њемачке Григорије, Драган Лакићевић, Будимир Дубак и Милутин Мићовић.

Владика Григорије је у уводном слову истакао да је 1990. године, када је постао митрополит, владика Амфилохије обраћајући се вјерном народу, дао ријеч да је дошао ту да заједно с њима обнавља душу народа заједно са својом душом.Владика је казао да се у читавој историји Београда, посебно у 20. вијеку, никада није чуо јаче глас једног мисионара, једног теолога, једног мистика од гласа Митрополита Амфилохија:

– То је био један прави земљотрес. Када се ту мало припремио, дошао је у Црну Гору и рекао те ријечи да хоће да обнавља душу народа. Моје дубоко увјерење, кад имамо у виду све оно што је преживио, претрпио, да то може да претрпи само један мисионар, који нема поглед на овај свијет из историјског угла, већ из перспективе вјечности. Он је знао да је брод којим он управља и који плови, брод који иде у вјечност и чија је котва забачена у вјечност – нагласио је он.

Закључио је да само мисионар може да говори таквим језиком који стално иде ивицом да буде преоштар, а никад не бива тако преоштар да убије и никад не бива тако слаб да не буди.

– То је језик који пролази и продире у људске душе и биће, а истовремено прозрева те људе и бића боље него што они сами себе чују и виде. Његов циљ је био да иде ка Богу, али је као мисионар, чврсто одлучио да томе Богу неће ићи без народа. Истовремено је одлучио да неће тај народ да води Богу, а да је он без Бога – закључио је епископ диселдорфски.

Будимир Дубак, бивши министар културе и вјера у Влади Републике Црне Горе, преко чијих руку је прешло, што у смислу рецензије или консултантском смислу, све што је досад штампано од Митрополитових дјела, изнио је своје виђење блаженопочившег Митрополита као писца. Присјетио се и доласка Митрополита Амфилохије у Црну Гору децембра 1990. године када га је он са једном мањом групом људи дочекао на жељезничкој станици у Подгорици.

– Дочекали смо га као спасење. У Црну Гору тог доба, ту таму једнопартијског једноумља и потпуног забатаљивања вјере и Цркве, у такву Црну Гору је стигао мисионар, велики Митрополит Амфилохије, да васкрсне и обнови обнови душу Црне Горе – казао је и нагласио да је имао ту срећу и част да заједно са Митрополитом обиђе цијелу Црну Гору и да види у каквом стању се налазе цркве и манастири. По његовим ријечима била је велика туга видјети шта је урадио зуб времена и људски немар, те да је све требало обнављати.Са сабранима је подијелио сјећање на Митрополитове пророчке ријечи које је изговорио једне ноћи код зидина манастира Мајсторовина у Равној ријеци код Бијелог Поља, када је рекао: „Ја сам се договорио с Богом да ме не презива к себи док не обновимо све што је запуштено, све цркве и манастире у Црној Гори.“

Књижевник Драган Лакићевић, предсједник Српске књижевне заједнице из Београда, осврнуо се на стање у којем је Митрополит затекао Црну Гору по свом доласку, када су на удару биле многе светиње, поготову оне нематеријалне, вјера и језик.Живот и рад Митрополита Амфилохија, како је нагласио, били су једна велика драма која је као и Његошева започела на Косову.

– Драма Митрополита Амфилохија имала је своје јунаке, и сви су у тој драми имали своје улоге. Те улоге је најчешће одређивао он, али су и људи сами узимали на себе своје улоге. Сви ми имали смо улоге у тој драми Митрополита Амфилохија. Главна позорница те драме била је Косово које је Митропоит Амфилохије примио са мајчиним млијеком, као и његови преци, као и његови претходници Петровићи. Косово је за Митрополита Амфилохија било стожер нашег идентоитета, и појединачног и општег, поготово идентитета Црне Горе. Ако немамо Косово, ми нисмо ми – казао је Лакићевић.

Књижевник Милутин Мићовић, предсједник књижевног друштва ,,Његош“ из Никшића, говорио је о пјесничком карактеру Митрополита Амфилохија, нагласивши да је три деценије Црна Гора под духовним покровитељством Митрополита Амфилохија.

– Ушао је у сваку душу жедну Духа и Бога живога. Та енергија Духа била је магнет којим је лако окупљао и привлачио све људе који имају тај слух за дубинску, непосредну, пјесничку и философску ријеч, дакле за цијелог човјека. Негдје седамдесетих година Митрополит Данило (Дајковић) је рекао, вјероватно у вријеме рушења капеле када се засигурно осјећао врло беспомоћно: Ја не могу ништа да учиним осим да сачувам тај жар који се налази у пепелу. А Црна Гора током Другог свјетског рата доиста је била спепељена и покошена, бар Црква је била покошена, ова видљива, људи и свештеници, и додатно закрвљена међу браћом. Доћи у такву Црну Гору могао је само онај који носи велики унутрашњи огањ, велико знање и стрпљење, велики духовни и људски капацитет – рекао је Мићовић.

Књижевној трибини су присуствовали Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископ рашко-призренски г. Теодосије, а њен модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Аутор: Анастасија Шћепановић
Фото: Митрополија црногорско-приморска