Зато што кажемо једно велико ХВАЛА, нашим ђедовима!

Тог јутра 15. септембра 1918. године српска војска кренула је у пробој Солунског фронта, након вишечасовне припреме артиљерије, која је непрестано тукла положаје окупатора, још од претходног дана. Када би само могли да се вратимо у тај час, у онај тренутак када је издата наредба за јуриш, каква ли би се осећања и емоције родиле у нама? Да ли бисмо оклевали обузети страхом, знајући цену „Слободе“? Да ли је њихова снага била у јединству, љубави и вери? Да ли би могли извојевати слободу, а да нису веровали у себе, да није било љубави према своме роду?

Цена коју су наши стари платили је најскупља могућа, како би ми данас били у прилици да живимо у миру и благостању. Да ли ценимо њихову жртву, да ли поштујемо њихову вољу и жељу, да ли се држимо њиховог завета, а заветовали су нас на јединство и слогу! Да ли смо их достојни, да ли би се поносили нама? Да ли бисмо и ми били као они, када би се нашли у истој ситуацији?

Сваки дан је нова битка између врлина и мана које поседујемо. Нема човака без мане, а да су наши стари у том преломном часу 15. септембра, те 1918. године хранили сопствене мане, не би били у прилици да искажу сопствене врлине. Ако их ми данас заборавимо, ако им не одамо почаст, ако не следимо њихов пут врилина, ако будемо као њихова деца, ако допустимо да их заборав прегази, каква ће бити наша деца? Хоће ли се она љутити на нас, зато што се нисмо борили против заборава, тог нашег страшног непријатеља, који се крије у нама.

Чувајући сопствени идентитет, негујући културу сећања, кажемо једно велико ХВАЛА нашим ђедовима! 

Аутор: Иван Илић