Није лако бити Србин!

Преузети одговорност је велики терет. Јер, она са собом носи изазове, који понекад траже да се одрекнете онога што је највредније, онога што не можете да купите, а то је време. Време неуморно тече и увек нам измиче. Ако покушамо да га укротимо, изгубили смо. Зато је важно да схватимо да је тренутак „Сада“ једино што траје и што је вечно. Све остало је или добро нам позната прошлост или неизвесна будућност.

Ко год да има визију, добро су му познате речи „ма то је све сан, то је недостижно, нема ништа од тога, промашена ствар!“. Да ли би требало да осуђујемо „Сањаре“ и да им ускратимо подршку, чак и онда када њихова дела говоре више од идеје и визије коју имају, кад су њихове речи аргументоване резултатима рада?

Још увек нисам упознао човека, за кога могу да кажем да је савршен, да нема мане. Такав не постоји! Свако јутро умијем се хладном водом и погледам у огледало, не да бих уживао у одразу који видим, већ да се уверим да је део мана, које носим са собом, остао у јучерашњем дану.

Да није препрека на овом путу, шта је то што би нас ојачало? Наследили смо управо једну шансу, да урадимо једну велику ствар, да терет прошлости, који је оптерећивао однос између матице и дијаспоре, коначно оставимо тамо где му је место, у прошлости. Имамо шансу и питање је да ли ће нам се поново указати у овом веку, да коначно српски народ буде јединствен, да испољи све своје врлине. Јер ми имамо чиме да се поносимо. Хајде да видимо где се крије један нови Никола Тесла, Михајло Пупин, Милева Марић Ајнштајн! Хајде да већ једном престанемо да кривимо друге за оно што је лоше. Шта је то што смо ми урадили да нам буде боље?

Довољно је да разумемо одговорност, коју имамо према себи, својој породици, комшијама, својим ближњима. Нико нам неће помоћи да учинимо свој живот бољим, морамо то сами. Да ли је то урадити баш тако једноставно? Наравно да није. И не треба да гајимо илузију према томе! Преиспитивање је можда најзахтевнија фаза у процесу трансформације креације ума зване „Визија“ у живу ствар. Каткад у разговору спознам да саговорник ретко када сања, да нема снове, да му се сан своди на сушту физиолошку потребу. Не могу да замислим себе у животу без снова. Зато следим и живим свој сан!

Како да се суздржим, а да не похвалим „Сањара“, који је своје снове оживео? Мало је оних који живе свој сан. Само они доследни, који верују у своју визију, заслужују критике. Како би били још бољи! А критика ће овога пута изостати, јер очекују нас велика питања. Једно од њих је институционално повезивање дијаспоре. Време је да једни друге подржимо, да заједно урадимо оно што генерације пре нас нису успеле. Ускоро ће бити сто година од првих реченица књиге „Чујте Срби! Чувајте се Себе“ Арчиблада Рајса. Данас у XXI веку поново је са нама личност, која има шансу да убира плодове вечне славе у српском роду. Ако други верују у нас, у чему је проблем, зашто ми не верујемo у саме себе!

Аутор: Иван Илић