У фокусу

Светиња код Пријепоља светионик српске духовности

Владари династије Немањића, који су Србијом владали више од два века, оставили су српском народу 35 манастира и цркава као своје задужбине. Као ниска бисера расута широм српских земаља, један од најсјајнијих драгуља српске духовности је манастир Милешева код Пријепоља. Други по рангу међу свим српским светињама, одмах после Студенице, имао је статус ставропигијалног манастира. Познат је и као краљевска велика лавра или велики манастир због значаја који је имао некад, али и данас као светионик српске духовности.

На раскрсници старих караванских путева шест километара од Пријепоља у долини реке Милешевке, која извире на падинама оближње планине Јадовник, налази се манастир Милешева. Саграђен је 1219. а живописан 1222. до 1228. године по налогу краљ Владислава Немањића, другог сина краља Стефана Првовенчаног и унука Стефана Немање. Место за манастир је одабрао лично Свети Сава уз чији благослов је краљ започео градњу манастира, а верује се да је први архиепископ Српске Православне Цркве лично надгледао градњу и давао инструкције како да се уради живопис.

Манастир је саграђен као задужбина и гробна црква краља Владислава по чијем захтеву је дограђена је припрата у коју је он, годину дана од смрти свог стрица Светог Саве ( упокојио се 14. јануара 1236.) из тадашње бугарске престонице Велико Трново, пренео његово тело и положио га у манастир Милешева. Изузетно поштован и вољен у народу Свети Сава је и након смрти сабирао вернике који су долазили на поклоњење, а Милешева је постао центар духовности овог дела српских земаља. И што су Турци више тлачили српски народ он се више сабирао око Светог Саве и Милешеве, па је бесан Синан-паша током Банатског устанка наредио да се мошти највећег српског светитеља из манастира донесу у Београд где их је спалио на Врачару 1594. године верујући да ће тако сломити српских дух, православље и идентитет нашег народа али се његов наум није остварио. Спасена је само лева шака Светог Саве коју су монаси вековима крили по манастирима како би је сачували, да би 2007. коначно враћена у Милешеву где и данас стоји у специјално украшеном кивоту. У овој светињи се налази и, како се верује, најверније насликани лик Светог Саве јер су фрескосликари који су радили животопис у цркви имали прилику да га лично виде и његов лик верно пренесу на фреску.

Оснивањем Милешеве постављени су и темељи нове епархије, чије је седиште био сам манастир. У 16. веку важио за најмоћнији српски манастир у коме налазила једна од првих српских штампарија, која је штампала велики број богослужбених и других црквених књига, а ту је била и једна од најстаријих манастирских школа. Бурна историја српског народа преламала се преко ове светиње. Манастир су Турци више пута рушили али су га верници и свештенство увек изнова подизали из пепела. Најважнија обнова манастира урађена је од 1863. до 1865. године, трудом пријепољских грађана. Тада је манастирска црква значајно изменила свој првобитни архитектонски облик. Подигнути су кровови и куполе, дозидана полупорушена апсида, обновљен је живопис, заштитни зидови, манастирска воденица. Како су приметили путописци и историчари: „Милешева је место сусрета човека са Богом и анђела са људима!“

Црква Светог Вазнесења Господњег

На најлепшем месту у срцу манастира налази се црква Светог Вазнесења Господњег зидана у рашком стилу по угледу на Студеницу и Жичу. Сасвим је једноставна, озидана сигом а затим омалтерисана. Грађевина је једнобродна, са две ниске певнице, широком централном и двема бочним апсидама. Првобитно је имала једну куполу, али је касније дозидана још једну. Једнобродна основа шири се од улаза на западу ка истоку са три широке олтарске апсиде непосредно уз источни зид под кубетом. У односу на друге грађевине рашког стила милешевска црква је доста висока.

На западној страни налази се правоугаона спољашња припрата засведена полуобличастим сводом у којој је краљ Владислав уз све почасти сахранио Светог Саву. Поред леве шаке светитеља највећа вредност овог манастира су фреске које представљају врхунац средњовековног фреско сликарства. Поред верно насликаних ликова дотадашњих владара из реда Немањића најпознатија је фреска Белог Анђела која се налази на јужном зиду западног травеја и настала је у 13. веку као рад непознатих аутора Грка. Бели анђео је део композиције „Мироносице на Христовом гробу“ и спада не само у најпознатије фреске Србије већ заузима значајно место у историји европске и људске цивилизације. На слици је приказан Анђео Господњи, обучен у бели хитон који седи на камену и мироносицама руком показује место Христовог васкрснућа, односно његов празан гроб. Заниљиво је да је Бели Анђео пуних 400 година тачније од 16. до 20. века био сакривен јер је преко њега била насликана друга фреска што је Белог Анђела сачувало од пропадања али и уништавања бројних освајача па је остао готово нетакнут и до данас је изузетно добро очуван у својој раскошној лепоти.

Аутор: Драгана Петровић

Извор / Фото: Агробизнис магазин

Слична вест

Црква светих апостола Петра и Павла у Расу

Историја и духовност Србије уткана у Петрову цркву

Црква светих апостола Петра и Павла у Расу недалеко од Новог Пазара, позната и као …

претплатити се
Обавести о
guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре