„Крвави октобар 1941. године“

„Хтели би, али не можемо почети као што су стари летописи почињали – Лета  Господњег… јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре и давао дажд праведним и неправедним. Узалуд су милиони хришћана јутром и вечером читали Оче наш… Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело све ради среће људске, мимо Бога и насупрот вољи Божијој“, сабрано је о години 1941. у делима епископа Николаја Велимировића.

Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату обележава се 21. октобра као спомен на крваву јесен 1941. године, када су немачке окупационе трупе извршиле масовна стрељања цивила у Крагујевцу. Неколико дана раније, 14. октобра у селу Драгинцу и околини војска нацистичке Немачке је стрељала 2.950 људи из Мачве и Поцерја.  Најмлађа жртва била је стара свега три дана. Ово је био први покољ који су немачке снаге извеле у окупираној Србији. На подручју града Краљева је од 15. до 20. октобра стрељано преко 2200 становника. Сви ови догађаји уз стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина нацистичке Немачке у току Другог светског рата. Немачке окупационе снаге су у периоду од 19. до 21. октобра 1941. године у Крагујевцу и околини стрељале више хиљада цивила у знак одмазде. Новија истраживања утврдила су да су током тих дана страдале 2792 особе, међу којима су били и ђаци Крагујевачке гимназије. Повод за стрељање били су немачки губици након сукоба са припадницима устаничког покрета. Немачки заповедник у Србији генерал Франц Беме издао је наређење да се за једног убијеног немачког војника стреља 100, а за једног рањеног 50 цивила.

У документацији спомен-музеја ,,21. октобар” сачуване су 42 поруке стрељаних. Њих су у последњим часовима, на комадима папира, исцепаним новинама или полеђини фотографија, својим најмилијима писали Крагујевчани који су знали да се кућама неће вратити. Ово су неке од тих потресних порука:

,,Лебац сутра немојте послати” – Јаков Медина, књиговођа.

,,Драги тата и мама, поздрав, последњи пут. Љубиша” – Љубиша Јовановић, 17-годишњи гимназијалац, не знајући да му је и отац заробљен. Обојица су стрељани истог дана.

,,Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа” – Божидар Милинковић, мајстор, на полеђини радничке књижице.

,,Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је” – Лазар Петровић, радник, на полеђини старе дописнице .

,,Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози” – Никола Симић, инжењер стрељан заједно са сином Александром, гимназијалцом од 18 година који је поред дописао: ,,Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу”.

,,Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди” – гимназијалац Павле Ивановић који није знао да је и његов отац ухапшен.

,,Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму децо и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза”.

,,Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене” – Радислав Симић

Аутор: Сава Самарџић