Век касније – „Велики рат – српска прича“

Према званичним подацима представљеним на Париској мировној конференцији 1919. године, Краљевина Србија је од 1914. до 1918. изгубила 1.247.435 лица, а то износи 27,9 одсто целокупне популације. Од тога је било 402.435 војника и 845.000 цивила. Мушкараца је, узраста 18-55 година, настрадала половина. Покошен је најпродуктивнији и највиталнији део покољења, а Србија се по броју погинулих спрам броја оних који су у њој пре рата живели, нашла на врху списка зараћених држава. Гробови и посмртни остаци српских војника из Првог светског рата расути су у чак 18 држава, у 1.815 гробница и различитих локација. То је била цена за стварање југословенске државе, која је за српско политичко вођство и војску од децембра 1914. била и званични ратни циљ. У индустријском смислу Краљевина Србија је враћена 182 године уназад. Укупна материјална штета „кумановске“ Србије процењује се између 7 и 10 милијарди златних франака. Упркос ратној победи, мир је уместо спокојства доносио нове недаће.

Историчар др Милош Ковић је записао да је сам „Велики рат“, до тада највећи светски сукоб, створио прилику за својеврсну „аутобиографију једне генерације“ коју су учесници, обични људи захваћени светском олујом, од 1914, исписивали страну по страну. Савремници су били мишљења да његове жртве припадају вечности, да ће вечито надахњивати нова покољења. Када су остаци бранилаца Београда похрањени у спомен-костурницу на престоничком Новом гробљу, штампа је преносила да те „славне кости благородно потомство неће никада заборавити“.

Војислав Илић Млађи записао је стихове, који су и сада урезани на улазу у крипту спомен-костурнице на Зејтинлику: „Испред врата домовинских у победничком своме ходу, изгибоше истински за јединство и слободу, њина дела славиће се до последњих судњих дана. Слава јату бесмртника! Мир пепелу јунака“. Међутим, поименичан број погинулих и умрлих никада није утврђен, као што није остварена ни идеја о издавању својеврсне „споменице мртвих“ по угледу на Француску и Немачку. И жртве и подвизи, и гробнице и светилишта временом су нестајали из колективног памћења.

Радован Самарџић је писао да је Србима подсећање на прошлост болно, да је њихов заборав „можда намерно смишљен“, јер присећање на све што су преживели међу њима „све више се прима као узнемирење“.

Значајан фактор у процесу борбе за уједињење представљала је Крфска декларација. Пошто везе између српске владе и Југословенског одбора нису биле довољно чврсте да би обезбедиле пуну координацију деловања, Никола Пашић даје иницијативу за одржавање заједничке конференције. На грчком острву Крфу од 15. јуна до 20 јула 1917. године трајала је конференција на којој су дефинисани принципи на којима је требало да почива будућа држава. Потписана је Декларација која је одржавала компромис између ставова српске владе и Југословенског одбора. 

Нова држава, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца формирана је 1. децембра 1918. године у Београду. Била је то парламентарна монархија, са династијом Карађорђевића на челу све до 1945. када је проглашена републиком. Симбол те државе био је краљ Александар Карађорђевић. Обновљена је и проширена на Западу после Другог светског рата, као социјалистичка земља под диктатуром Комунистичке партије Југославије. У различитим облицима, југословенска држава постојала је до 1992. године када се у крвавом грађанском рату распала на пет самосталних држава. Године 2003, Савезна Република Југославија је променила име у Државна заједница Србија и Црна Гора.На крају, 2006. на референдуму Црна Гора се одвојила од Србије и вековни сан о уједињењу свих Срба и Југословена окренуо је свој пуни круг.

У књизи Србија у Великом рату, аутори др Мира Радојевић и Љубодраг Димић пишу: „Остварење ратног циља Краљевине Србије, прокламованог Нишком декларацијом, и стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца представљало је велику победу српског народа. Дело националног ослобођења и тежња за сабирањем „неослобођене браће“ започети Првим српским устанком, приведени су крају. Осећање националног поноса морало је, међутим, бити праћено суочавањем са жртвама, људским и материјалним.“ Аутори даље наводе да „акт уједињења није у виђењима српске политичке и интелектуалне елите доживљаван као одрицање од државности Србије већ је сматран важним тренутком у процесу прерастања земље у нову државу у којој ће тек отпочети трагање за историјским решењима заједничког живота свих уједињених националних и државних субјеката.“ У темеље нове државе била је узидана читава историја Србије, испуњена самопожртвовањем и свесним залагањем за националне интересе и грађанске слободе. Углед и престиж демократске Краљевине Србије био је полиитчки капитал са којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца отпочела свој живот.

Историчар, др Момчило Павловић је рекао „да се историјом може много тога објаснити, али се историјом садашњост не мења“. Век након остварења југословенске идеје, Југословенске државе више нема. На њеном географском простору и даље се води полемика о исправности чина уједињења, о цени која је плаћена за остварење циља. О цени која је скоро читав век плаћана у међунационалним сукобима народа који је чинио ту државу. Ту цену на крају 20. века највише је платио српски народ. Политичке елите сва три народа изгледа да нису биле свесне да масе хрватског и словеначког становништва у својој бити нису биле за било какву дуготрајнију заједницу са Србима. Мада је и многим политичким вођама хрватског народа, уједињење у већу југословенску заједницу било излаз из Аустроугарске и успутна станица ка независности.   

Сваки академски разговор о значају остварења идеје Југославије у себи садржи супротстављена питања и одговоре. О Југославији се у позитивним бојама говори искључиво у Београду. У другим центрима некадашње Краљевине и Социјалистичке Југославије то није случај. Свакако да је остварење југословенске идеје имало и својих позитивних искустава за српски народ. Историчар др Владимир Петровић из „Института за савремену историју“ у Београду је у разговору за дневни лист „Политику“ 2. децембра 2018. године рекао да је његов утисак да је „Југославија као оквир, не само за Србе већ и за многе друге етничке заједнице на овом простору једноставно била лек.“ Петровић даље наводи да је „Југославији недостајао културни дијалог о неслагању. Суштински проблем јесте била различитост историјских, политичких, друштвених, културних, породичних и других искустава ентитета који су у Југославију ушли.“

У стварању Краљевства Југословена 1918. године српски савременици видели су коначно остварење заветне мисли ослобођења и уједињења. Изгледало је као да је српска историја добила логичан и праведан закључак. Ратна победа из 1918. тумачена је као потврда праведности и коначног тријумфа борбе поведене још на Косову 1389. године. Година уједињења у југословенску државу постала је стајна тачка са које је, са самопоуздањем, гледано на прошлост, садашњост и будућност. Створена је велика држава, довољно пространа за све њене народе, заснована на начелима народног суверенитета, верске и етничке толеранције. Данас, на стогодишњицу од ослобођења и уједињења, сваки разговор о 1918. години окончава се у разногласју и збуњености.

Одговоре на питања која нам поставља историја, међу којима југословенска идеја спада у најсложенија и најважнија, узалуд ћемо да тражимо у оптуживању предака, кафанским вајкањима или политичким осудама. Наш циљ, према речима др Милоша Ковића, не би требало да буде проглашавање националне историје за подручје светости или једноумља, него напротив, повратак историји као простору размишљања и академских проучавања. Уместо апсолутизовања наше стајне тачке и политичких уверења, и изрицање вредносних судова, потребно је да прошлост проучавамо изнутра и да догађаје, идеје и личности тумачимо њиховим историјским контекстом.

Аутор: Сава Самарџић