Прослава Српске Нове године или: Вид нашег суверенизма

У јануару 1919. у Краљевини СХС, дотадашњи јулијански замењен је грегоријанским календаром, али Српска православна црква је задржала Јулијански календар који је увео још Гај Јулије Цезар и који се користио у целој Европи до 16. века, када се прелази на грегоријански календар.

Иако није „званична“, ова Нова година се слави у балканским земљама као што су Србија, Црна Гора, Република Српска, Северна Македонија… Слави се такође у Русији, Белорусији, Јерменији, Молдавији, Грузији… Традиција дуга 105 година живи и даље; славимо две Нове године; једну 31. децембра, а другу коју називамо Српска или Православна, 13. јануара.

Већина српског становништва између два светска рата славила је Српску нову годину, чак и када је ова Нова (грегоријанска) добила статус званичног празника. Поред кафана и хотела, дочеци су се организовали и у биоскопима који су комбиновали филмске представе и кабаре наступе. За оне имућније, тада је почињала сезона балова и маскенбала. Београдска елита је жељно ишчекивала позив на прославу у чувеном „Џокеј клубу“ или „Аеро-клубу“ уз маске и шампањац, уз звуке чешког кристала и џеза. Улицама су се кретали луксузни аутомобили, фијакери, а стотинак трамваја превозили су путнике. Прве забележене јавне прославе, како се тада писало, православне Нове године, биле су 1922/1923. и славиле су се у Србији као вид отпора развоју југословенства, политичком циљу краља Александра Карађорђевића I. Нова интернационална година тада је доживљавана као католичка, иако је Краљевина прешла на грегоријански календар, али су српски национални кругови отпор према стварању југословенске нације показивали, између осталог, обележавањем православне Нове године. То што су Срби славили Нову годину по старом календару изазвало је негодовање Хрвата који су тражили да је краљ Александар I забрани. Управо и због тога, Срби су наредних година све гласније славили „своју“ Нову годину.

Наша научница Милева Марић Ајнштајн из Цириха, пише својим кумовима Ђоки и Сидонији Гајин у Нови Сад, 19. децембра 1940. баш на свој рођендан и на Светог Николу и честита им Српску нову годину:

„Драги моји Кумови!

Примила сам Ваше писмо и много хвала. Честитам и ја Вама крсно име и Божић и нашу нову годину! Дај Боже да нам свима донесе мало више среће него ова последња!

Да ће те све те празнике добро провести у то не сумњам… И ми, премда смо сами, гледаћемо да мало просветкујемо – док се може и како се може.

Ја се радујем, што сте Ви тако пуни наде и поуздања, надајмо се да ће све на добро изаћи!

Код нас је овако баш цича зима, већ недељу дана како имамо око 14,5 испод нуле, па боме баш зебемо. Данас је малко попустило. На жалост нема доста угља, да се ложи како се хоће; али иначе је све још добро и уреду, па морамо бити задовољни.

Много најлепших поздрава и жеља од нас обоје.

Ваша Мица

Милева им је честитала предстојеће празнике као одговор на рођенданску честитку која јој је стигла од кумова из Србије, а писмо завршава и шаље поздраве и од млађег сина Едуарда кога су сви звали Тете. 

У истом периоду, сликарка Милена Павловић Барили из Америке пише мајци Даници у Пожаревац и честита јој Српску нову годину; писмо је датирано 15. јануара 1941. и гласи:

„… сва сам срећна и поносна што си ми тако леп и што си најлепши на свету. Свима сам показала… од сад ћу да пробам сасвим кратко да ти пишем. Твоја писма ређе стижу него што ја теби пишем… Никако да узмем мало одмора, па сам прилично уморна. Ово време лети. Увек исто; једна страна за Вог, неки други цртеж, неки портрет, доста света, увек исти разговори. Сви смо врло далеко од онога што се у свету збива… Данас је наша Нова година. Много ти среће желим и само тебе волим…“

Милена одговара на писмо које је добила од мајке Данице заједно са њеном фотографијом, па хвали њену лепоту. И када је портретисала мајку, Милена је увек истицала њену лепоту.

Да ли и данас можемо посматрати дочек Српске нове године као неки вид отпора – глобализму и западним вредностима? Да ли су Срби у својој суштини суверенистички народ? Шта је то што треба да знамо током овог празника?

На ова питања, одговара отац Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у Београду.

„Да се подсетимо, прихватили смо са Запада рачунање времена, па Нова година почиње 1. јануара, што није био случај у Византији; она је почињала 1. септембра по јулијанском календару, а то је данас 14. септембар. Поноћ тј. први минути Нове године почињали су вечерњом службом када је започињао нови дан. Тако беше на целом православном Истоку, Византији, Србији и Русији, и о томе сведоче црквене књиге. Тако да ми, преузимањем западног времена, славећи нашу Нову годину 13. јануара, заправо пресликавамо западну праксу, али је везујемо за јулијански календар. Важно је да Нова година буде после Божића и да не пада у време поста, као што се то дешава по грегоријанском календару. За нас је најважније молитвено празновање Нове године. Не ишчекивање момента, него молитва која је благодарење Богу за претходну и тражење благослова за идућу годину. Како велики број српског народа доживљава 14. јануар као почетак Нове године, ми смо то уврстили у праксу и после литургије на Св. Василија Великог читају се молитве за почетак Нове године. Срби су суверенистички народ, они су то увек били, наша црква као највећи доказ српског суверенизма види у нашој неоптерећености људима који долазе код нас и желе да живе са нама. Управо се суверенизам показује у ширини коју један народ има. То је присутно и код нас и код братског Руског народа, постоји ‘руски и српски свет’ – наша мека моћ, која се не састоји у наметању сопствених вредности, већ управо у томе да ширином љубави коју народ у себи носи, ми привлачимо друге, да они нама прилазе и постају део нас. Ту је највећа разлика између народа који су суверенистички и оних који то нису, они показују комплексе, не прихватају различитост и начин живота који није у складу са њиховим нормама. Срби су отворен народ, пре свега у својој љубави као православни хришћани, прихватамо другог човека са његовим посебностима. Данас, празновање Српске или православне нове године, можемо да повежемо са отпором глобализму.“

Извор: РТ Балкан / Марина Булатовић