…Симо ка’ Симо!…

Сима, признајући црногорско јунаштво, тврдио је жестоко да у сваком српском крају има доста Срба који у јунаштву нимало не уступају Црногорцима, него су им потпуно равни

Владика Петар II Петровић Његош рођен је 13. новембра 1813. године у Његушима. У српској историји остао је упамћен као „трагични јунак Косовског завета“, владика, владар и песник који је читав свој живот радио и маштао у уједињењу српства. Његова најзначајнија дела „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“, „Огледало српско“, „Лажни цар Шћепан Мали“ поеме, писма и прогласи неизоставни су текстови у бројним докторатима, научним скуповима, књижевним вечерима. Његови учитељи били су породица, народ, а посебно се издваја личност једног учитеља, националног радника и мислиоца Симе Милутиновића – Сарајлије. Песник коме су српски студенти у Будиму 1838. године ставили ловоров венац на главу као највећем српском песнику, рођен је 3. октобра 1791. у Сарајеву у трговачкој породици. Немирно време на прелазу два века у коме је рођен условило је стално сељакање његове породице и њега самог. Школује се у Земуну и Сегедину одакле прелази у устаничку Србију где постаје писар Правитељствујушчег совјета. Био је и професор Велике школе. Услед велике офанзиве Османске империје на Карађорђеву Србију 1813. године Сарајлија се придружио голаћима Зеке – буљубаше у борби за одбрану. Након пропасти устанка његово путашествије се наставља по Бечу, Видину и Бесарабији. На свим овим путовањима обогаћује своја знања о српској народној поезији и упоређује је са руском. Своју поезију изградио је на основама лирске и епске поезије. Као песник изванредних фрагмената, Сима Милутиновић не прихвата ниједан утврђени калуп. У часопису “Уметност и старина“ излази текст великог Гетеа о песнику Сарајлији. Писца „Сербианке“, „Неколике пјеснице, старе, нове, преведене и сочињене“ пут 1827. године је одвео на Цетиње где је као лични секретар владара Црне Горе, Петра I Петровића провео три године и као учитељ Рада Томовог касније владике Петра II.

 О његовом животу на Цетињу остале су анегдоте и приче. Многе од њих остале су нам сачуване захваљујући Љубомиру Ненадовићу и његовом делу „О Црногорцима“.       

… Једном, разговарајући о јунаштву, учитељ и ученик из кратке шале пређу у жестоку свађу. Раде је стално говорио да у целом српском народу нико ни налик није црногорским јунацима. Сима, признајући црногорско јунаштво, тврдио је жестоко да у сваком српском крају има доста Срба који у јунаштву нимало не уступају Црногорцима, него су им потпуно равни; а за пример споменуо је војевање у Србији и њене јунаке. Око тога подигла се међ’ њима оштра препирка, у којој је дошло до опорих речи. Напослетку Сима у јарости повиче: Ево, ја сам може бити најгори од свију Срба што су изван Црне Горе рођени, и смијем изаћи на мегдан твојему најбољем Црногорцу. Ма знао и погинути, али нећу му се уклонити ни препасти од њега. Ово ко не вјерује, може опитати кад му је гођ драго, и с каквијем гођ хоће оружјем! Ја сам вазда готов!  Такве речи изговорити у Црној Гори много значи. Сима их изговори, лупи љутито вратима, и остави свога ученика самог у соби. После неколико минута, он зове Симу. Кад Сима уђе, Раде закључа врата од собе и, показујући два пиштоља на столу, јетко и оштро рече му: „Ја не хоћу да идем и да теби зовем најбољег Црногорца на мегдан, но ево ти мене! Избери један од та два пуна пиштоља, а ја ћу узети други; па овђе, на ови час, по црногорски, да скрешемо дим у дим, па што ком бог да и срећа јуначка! Да познаш ти што је и дијете црногорско!  Сима, кад виде озбиљу и гнев свога младог ученика, нађе се у великом чуду. Такав позив од сваког другог заиста би примио, ма знао да ће и погинути, али од својега ученика не може. Жива свађа наново се почне.

Сима каже: Нећу с тобом мегдан да дијелим, а са сваким другим Црногорцем хоћу.

Раде му жестоко одговори: Кад не смијеш са мном, како би смио са другим Црногорцем?!

Кад Раде никако није хтео од двобоја одустати, Сима се још већма разгневи, стане уз дувар, раздраи прси и одсечно повиче: Ја нејмам руке коју би дигао на једнога Његуша; а ти удри! Ево ме!

А мислиш ли да не хоћу? повиче Раде, зграби пиштољ, управи у прси Симине и скреше. Пиштољ плане и пукне, но тако слабо да зрно насред собе падне.

Узми други! Тај си у страху пунио, па прах мимо цијев просуо! рекне Сима, непрестано на белези стојећи. Ученик, још у већој јарости, дохвати други пиштољ са стола и скреше, но и то зрно падне насред собе, далеко од Симе.

Зар се тако пуне пушке за мегдан? Дај овамо да ја напуним, па онда удри! повиче Сима и маши се руком за пиштољ. Онда Раде остави своје претварање, загрли и пољуби свога учитеља, па му каже да је он навалице тако пушке напунио, само да види и да се увери хоће ли заиста Сима смети дочекати да се на њега пуца. Призна му потпуно јунаштво и после му је чешће говорио: Божа ти вјера, јеси што и рођени Црногорац! Владика Петар II Петровић Његош умро је на Лучиндан 31. октобра 1851. године. Свети Владика Николај Велимировић је деценијама касније о њему записао: „Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.“  

Аутор: Сава Самарџић

Фото: Википедија