Усамљена четворка из албанског села у Македонији здушно бодри Србију. Маштају о лопти и новој кући!

Иако одрастају у чисто албанском селу Сопот у Северној Македонији, најмлађи Митровићи највећи су навијачи наше фудбалске селекције и поносе се тиме. Наравно, дечаци предњаче у томе, Александар (13) и Немања (7):

„Ја се зовем исто као наш нападач Александар Митровић, њега највише пратим кад игра. Волео бих његов дрес да имам. Сви смо навијали за репрезентацију Србије када су играли на Светском првенству. Немања и ја играмо по цео дан фудбал, али нам се пробушила лопта, па користимо сада ову избушену!”

Осим њих двојице, ову скромну и измучену породицу чине још родитељи Мирослав и Надица, као и девојчице, Александрова сестра близнакиња Александра (13) и млађа Данијела (9).

„Немам много играчака, па се код куће играмо жмурке и фудбала. У школи ми је омиљено музичко јер волим да пишем ноте. Највише бих волела да добијем лепу кућицу и розе собу, па да ту прослављамо рођендане. Сада има доста буба, али их се не плашим“ – издекламовала је љупка Данијела.

Трошна кућа делује као да датира из времена када се наш народ из тих крајева ослобађао од турског ропства. Састављена од камених плоча и блата, с кровом испуњеним сламом, скроз улеглим плафонима у две скромне и хладне просторијице, једино је уточиште овим малишанима. Сви спавају у једној соби, где је шпорет.

„Кућу нам даје на одржавање један човек, немамо ништа наше. Дао нам је да не би даље пропадало и да не би могао нико проваљивати. Има много влаге, није баш стање да би се живело у њој, али шта да радимо. Купатило немамо, па се купамо у кориту, као у старо време. Ту мало ниже живи ташта у свом кућерку, па је и то један од разлога што смо тражили смештај у овом селу” – испричао је отац Мирослав.

Нажалост, за Мирослава, иако је на бироу већ 30 година, посла нема, па преживљавају од наднице и држања животиња са његовим родитељима. Да приуште неки бољи смештај немају. На питање како прегурају месец, одговара:

„Никако, на силу. Некад се деси да нема, али већином гледам да има бар за децу, а ми можемо и да трпимо. Деца то не знају и за њих мора да има. Ко се надао да ће овако време да буде, оваква скупоћа. Од прошле јесени до сад је баш катастрофа, кожу нам деру с ценама.”

Ни мајка Надица није крила бригу која је притиска:

„Немају никога у селу са ким могу да се друже. Усамљени су, сами се играју. Како су старији, све нас је више страх за њих, поготово за девојчице. Није нам пријатно да их пуштамо саме да иду кроз село. За сада нисмо имали проблема, али сутра ко зна шта може да буде.”

Да ли је већа брига изолованост или привремени трошни дом који се урушава упитно је, али једно је сигурно, а то је да ни место где живе, ни објекат у ком живе не уливају ни минимум сигурности овој деци.

„Собе, собе, другари, собе и купатило” – низали су се одговори свих малишана на питање шта им недостаје, мада нам је малени навијач и будући фудбалер Александар кроз осмех поручио да је, ипак, најважнија нова лопта. Сви су се сагласили и да би волели да посете Србију и поздравили су сву децу одатле.

Императив који стављамо пред нас јесте да за ове малишане учинимо све што је у нашој моћи како би им обезбедили топао и безбедан дом као што има већина њихових вршњака. Дом из ког ће још јаче навијати за нашу репрезентацију!

„Шта да вам кажемо, све сте чули. Недостаје им да имају своје собе, да не морају сви заједно да спавају у два кревета. Само за њих да поправимо услове, а за нас није проблем. Они су наше највеће богатство и радост, без њих не бисмо могли да издржимо. Имам жељу да Господ помогне свакоме, па и нама. Бићемо благодарни свима” – додао је Мирослав.

Српски народ не сме заборавити ову усамљену четворку која, упркос немаштини, дане проводи маштајући о Србији. Позивамо све добре људе да се укључе у нову акцију Хуманитарне организације Срби за Србе. Сви заједно за мале Митровиће код Куманова!

Више о породици можете погледати на: www.srbizasrbe.org