Принц песника – Милан Ракић

„Дужина човековог живота у поређењу с дужином живота његовог народа тако је мала да није важна одиграна улога, већ нашта ће она служити после смрти: за пример или презирање; да ли ће ући као део у вечите темеље свога народа, шта више, човечанства, или ће за вечност ишчезнути у тамном вртлогу без дна.“

Милан Ракић (1876-1938). Правник, песник и дипломата. Ако су за неког нашег дипломату постојала неподељена мишљења савременика о господству, љубазности и патриотизму то је био Ракић.

Био је син министра финансија у време краља Милана Обреновића, ученог Мите Ракића који је са француског превео на српски Јаднике од Виктора Игоа и мајке Ане кћерке, академика Милана Ђ. Милићевића. Из родитељске куће могао је да понесе само најбоље образовање и васпитање које га је красило током целог живота.

Рођен је у време великих превирања на Балкану и коначног решавања Источног питања. Након успешно завршених студија права у Паризу отишао је у Министарство иностраних дела. Први задатак за младог дипломату био је рад у конзулату у Приштини 1905.године када се већ увелико активирала српска четничка и комитска акција. Сложеност односа на простору Косова и Метохије и Македоније јасно нам је у својим извештајима и писмима дочарао Ракић. Борба за превласт у овим областима између српског, турског, бугарског и албанског становништва трајала је још од Берлинског конгреса 1878.године. Посебно је била тешка борба за опстанак Срба који су се пословично подељени сукобљавали са бугарским и грчким свештенством око територија.  Поред критика, које видимо у његовим извештајима, које упућује на рад конзула Мирослава Спалајковића да „превише верује људима“ он се жалио и на велику „халапљивост према новцу, хвалисање и немар“ које свако на свој начин исказују митрополит призренско-рашки Нићифор и архимандрит пећки Мирон. Из писама које је слао начелнику Конзуларног одељења у Београду Јовану Јовановићу видимо опасност којој се излаже и сложеност ситуације на терену „отишао сам у Врање да пренесем муницију“, „кренуо сам за Битољ да однесем 32 револвера са 2.500 метака“. Поред опасних задатака које је обављао, инспирисан историјом свог народа, у време службовања на Косову и Метохији написао је и неке од најлепших својих песама. На Гази Местану, Симонида, Јефимијa. Патриотизам у његовим песмама надахњивао је све друштвене категорије. Мало је позната епизода из живота Гаврила Принципа и Боривоја Јевтића средњошколаца, „младобосанаца“ који су 1912.године дошли у Београд и настанили се у једном приватном стану. Ситну уштеђевину су потрошили и једини начин да се прехране био је да продају књиге. После неколико дана гладовања остало им је још да продају Ракићеве Песме. Принцип је узвикнуо: „А не! Ово никад!“ Тако су ова два младића гладни, како пише касније Јевтић, „сачували душу своју“!

Дипломаткса каријера на кратко је прекинута за време Првог балканског рата 1912. године када је Милан Ракић ступио у добровољачки одред и као војник учествовао у рату. У Приштину, из које је као конзул отишао само неколико месеци раније, ушао је у униформи срспких четника, са реденицима и бомбама на грудима. Униформу је опет заменио дипломатским фраком на Лондонској конференцији мира и у преговорима о разграничењу Србије и Албаније. Након ослобођења Старе Србије и Македоније дипломатски позив је одвео Милана Ракића у Букурешт 1915. одакле је 1917.године отпутовао у Стокхолм где је био важан пропагандни центар свих зараћених страна. Ракић, љубазан по природи, где год је одлазио наилазио је на широм отворена врата и симпатије. Његов колега из службовања у Шведској, Стева Стефановић, родом Србин из Босне ђак чувеног Терезијанума и бивши официр Аустро-Угарске, говорио је за Ракића да је био „аристократа од главе до пете, савршен џентлмен, господин који је правио фигуру у стокхолмском дипломатском кору и шведском друштву“. Остаје занимљива прича из ових Стокхолмских дана како је на једном хуманитарном концерту који је уприличен за све учеснике рата, шведски краљ лично тражио да упозна Милана Ракића и упозна га са својом женом. За све ово повод је било писмо Румунске краљице Марије, која је сазнавши да је Ракић у Стокхолму, топло препоручила краљевском пару да упознају српског дипломату. Већ 1918. године Милан Ракић се нашао на важном задатку у Данској, а то је било омогућити становницима, сада већ Краљевине СХС репатријацију у Србију из грађанским ратом захваћене Русије. Преко 4.000 људи, махом без хране и крова над главом чекало је на помоћ.

Задаци које је обављао били су од уласка у дипломатске воде тешки и сложени. Ако задатак није био опасан по живот, онда је његова важност била од државног значаја.  Љуто завађене две словенске земље Србија и Бугарска су по завршетку Првог светког рата  на иницијативу пораженог српског суседа настојале да обнове односе. Задатак је опет поверен Ракићу који је као посланик отишао у Бугарску 1921.године. Круна Ракићеве дипломатске каријере било је службовање у Риму. Период његовог службовања (1927-1933) било је тешко време затегнутих односа фашистичке Краљевине Италије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина СХС оптерећена унутрашњим сукобима, пре свих између Срба и Хрвата шаље једног од најискунијих дипломата у земљу која је одговорна за многе унутрашње и спољне проблеме. Продужење Римског уговора, убиство хрватских посланика у Народној скупштини Краљевине СХС, активирање усташког питања одиграли су се у време Ракићевог службовања. На пријем код Дучеа Милан Ракић чекао је три месеца и на сам дан када је требао да преда акредитиве састанак је каснио преко три сата. Овим је Мусолини желео да покаже силу према свом суседу са друге стране Јадрана, а не према Ракићу кога је изузетно ценио. Као потврда овога је и Мусолинијев специјално уприличен опроштај Ракићу 1933.године, када је повучен са места амбасадора. Опроштај који многе стране дипломате већих земаља нису доживеле. Његово пензионисање и повлачење је у Риму доживљено као шок. Разлог је био неслагање са политиком диктатуре краља Ујединитеља.

На свим државним задацима и у свим Ракићевим биткама велику улогу имала је и његова жена Милица, кћерка историчара и академика Љубомира Ковачевића. Како кажу њихови савременици она је била лепа и дивна жена. „Ванредно је помагала свога мужа где год су служили, неуморно репрезентујући, увек орна да излази и да прима, тако да су свугде били центар дипломатског кора и појам високе друштвености и отмености.“ Даље настављају „она је умела да се облачи, а знала је да буде и домаћица, тако да јој у нашем свету дипломатских жена није било такмаца“.

Као млад је почео да пише песме, а прва песма под именом „Z“ изашла је 1904.године. Први коме се поверио био је осведочени песник Јован Дучић, према чијем је песништву имао велики респект. Није Ракић написао много песама, око четрдесетак, али су све биле сјајно прихваћене. Њима су се напајале груди омладине, а надахњивале мисли старијих. Његова поезија била је мушка по осећању љубави, по осећању живота. Са његовим песмама туговали су за Симонидиним очима, На Косову цело једно покољење гледало је симболично црвени божур… Многи су жалили што је јако рано престао да пише. А он је сваку своју песму доживљавао као исповест. Пролазило је по неколико година да он напише по једну песму. Заједно са Дучићем, инсистирао је на стиху једанајестерцу и дванајестерцу. Често је за себе говорио „Како сам много обећавао, а колико сам мало дао“! Последња песма била је Опроштајна. Умро је 30.јуна 1938.године у Загребу, а сахрањен је у Београду као принц песништва и успешни дипломата.

Образовање које је поседовао, лична храброст и светски вихор винули су Милана Ракића у историју. Отмен, господствен и љубазан према свима био је маркантна личност плејаде великих људи свога времена. Како је за Милана Ракића рекао његов велики пријатељ Дучић кога је упознао у Паризу током студија „Макар и најљубазнији човек на свету, Ракић је био стварно један велики самотник. Чинило ми се да никог шешир није толико покривао, ни капут толико закопчавао. Цео свет је за Ракића говорио да је нафинији човек, али га нико није имао у рукама.“

Аутор: Сава Самарџић