фото: facebook/neven.cveticanin

др Невен Цветићанин, председник Форума за стратешке студије и виши научни сарадник Института друштвених наука

Савремени изазови пред Србијом и улога дијаспоре

Данас је више него икад потребан чврст план и јасна визија. Услов за економски, научни и сваки други просперитет су мир и стабилност на Балкану. Савремене геополитичке околности су изазов, који се мора разумети. Узимајући у обзир прошлост, разумевајући околности у којима се данас налазимо, по природи ствари намеће се насушна потреба за једним новим приступом, како у креирању тако и у вођењу унутрашње и спољне политике. Да ли је та визија и тај план „стогодишњи мир“ на Балкану и како до њега доћи покушали смо да сагледамо у разговору са др Невеном Цветићанином, председником Форума за стратешке студије и вишим научним сарадником Института друштвених наука у Београду.

Међународне околности негативно утичу на све аспекте друштва у Србији. Последњих дана носиоци политичке одговорности све чешће у јавности говоре о потреби формирања „српског блока“. Како видите ово питање?

То питање видим и уопште све то што је у јавности презентовано последњих дана, као један позив на унутрашњи консензус. На консензус око државних и националних интереса и консензус свих оних којима је негде држава Србија и на срцу и приоритет, који не држе страну никоме, него држави Србији, без обзира да ли су на власти или у опозицији. Међутим, такође треба да кажемо да је дуги низ година, низ маргиналних група пуштан у медије и да је сада прилично тешко доћи до тог консензуса, јер смо јако поларизовано друштво. Лично сам о томе написао књигу „Слепе улице историје: Елита, (дис)континуитет и легитимитет о деловању српске елите у протекла два века, са јасном тезом да је она увек деловала државотворно и мудро када је ишла ка унутрашњем консензусу и смањењу поларизација, које су традиоционалне у нашем друштву – од поделе на Карађорђа и Милоша Обреновића, па на карађорђевићевце и обреновићевце, радикале и демократе, комунисте и антикомунисте, милошевићевце и антимилошевићевце, петооктобарце и антипетооктобарце, па тако да данас као и претходних година имамо јаку поларизацију између власти и опозиције.

То заправо доводи до једне политиколошке појаве, коју сам описао у мојој књизи, да је легитимитет сваке власти и сваке елите у Србији флуктуирајући. Шта то значи? Он није потпун, јер им нека друга страна напросто спори легитимитет, па смо и ту имали до скоро концепт бојкота избора, усред, како су они који су бојкотовали то схватали непотпуних и лоших изборних услова, те су тако власт и опозиција били као два овна на брвну. Добро је што смо то превазишли и што се сада иде ка консензусу и тако схватам ту идеју која се управо пласира у јавности и позива на унутрашњи консензус око кључних државних и националних питања.

Међутим, да би се та идеја спровела потребна су и институционална решења. У књизи „Слепе улице историје: Елита, (дис)континуитет и легитимитетсам описао уставне моделе, који би помогли Србији да се конституише као озбиљна држава, са озбљним националним и државним консензусом и то је концепт V Француске Републике. По мени, онај коцепт који је Де Гол некада увео у Француској, али за то је потребна комуникација између свих фактора, који уопште желе да буду део, да тако кажемо једног пројекта, који би Србију у XXI веку заправо довео до тога да избегне све грешке које смо чинили у прошлости.

Јака поларизација друштва је само једна од тих грешака. Ту постоје и друге грешке, да смо се у свим кризним моментима, а ово је такође један кризни моменат света, светске геополитике, намештали тако да смо били колетерална жртва и колетерална штета ширих геополитичких прегруписавања и то је ствар коју мора да решава спољна политика, која мора да буде далековида и мудра.

По мени имамо два питања. Прво је унутрашње питање, које је начето овим концептом „српског блока“ или консензуса, а то је питање унутрашњег уређења Србије, модела међуодношења власти и опозиције унутар уставног модела који би стимулисао селекцију најбољих људи у политички живот, како то већ раде озбиљне државе од Израела, држава на истоку попут Кине и Русије, држава на западу попут Сједињених Америчких Држава, Немачке и Француске, да имамо једну квалификовану елиту која би могла да послужи Србији у XXI веку.

Друго питање је питање спољне политике Србије, које је у овом моменту много важније, јер имамо врло динамичне процесе у свету од Украјине до Тајвана. Присуствујемо тренутно нечему што ја зовем „Нови тридесетогодишњи рат“. Наиме, имали смо у XVII веку „први“ Тридесетогодишњи рат, од 1618. до 1648. године, када је склопљен чувени Вестфалски мир и када је оформљена модерна Европа или модерни међународни поредак. Сада имамо нешто што ја зовем „Нови тридесетогодишњи рат!“ у којем учествују велике силе и тренутно је по мени приоритет државе Србије да не уђе у „геополитичке маказице“ великих сила, да одржи стабилност и приметну стопу развоја. Ту нам наравно може помоћи и дијаспора, која би требало да буде активирана и од државе и подржана у смислу тзв. јавне дипломатије коју би спроводила својом мрежом у корист Србије, ангажовањем свих својих ресурса и свих народа који живе у Србији и Србију доживљавају као своју државу, а који су расути по свету. У Србији не живе само Срби иако смо ми већински народ, ту живе и Бошњаци, Мађари, Роми и тако даље. Значи, кога год неко има по дијаспори да се угледамо на државу Израел или јеврејски народ који уважава свакога ко има било какве везе са њим и који је створио једну фантастичну глобалну мрежу контаката и лобија, па би и ми требало да стваримо једну сличну широку палету наше дијаспоре, која би могла да послужи интересима државе Србије. Мислим да је то приоритет услед тренутних динамичнних геополитичких дешавања у свету и актуелног светског тренутка. Кад се то реши, ако се уопште успешно реши, ако постигнемо неки вид стабилности и развоја, уз помоћ мудре спољне политике, онда можемо да решавамо и важно унутрање питање оптималног унутрашњег уређења Србије, а које на жалост у Србији никако да дође на дневни ред од ових геополитичких спољних. Чињеница да се ми налазимо на геополитичкој ветрометини и геополитичком раскршћу и да због тога није лако да се посветимо задатку унутрашњег уређења Србије.

Када говоримо о миру и стабилности, неопходним условима за просперитет друштва и државе, да ли говоримо о владавини права, јасној подели законодавне, извршне и судске власти? Да ли данашњи услови одговарају потребама и изазовима са којима се сусреће наша држава? Како видите одговор на ово питање у погледу политичког система и изборног закона?

Владавина права је један цивилизацијиски концепт, као и подела власти на извршну, законодавну и судску. Међутим, тај концепт никада није било лако реализовати у Србији па и на Балкану, управо због чињенице да смо на геополитичком раскршћу. У мојој књизи коју сам поменуо „Слепе улице историје: Елита, (дис)континуитет и легитимитетпоредим у једној компаративној, политиколошкој, правној и социолошкој анализи друштво у Србији са друштвом у Британији, са енглеским друштвом и заправо два народа Србе и Енглезе. Закључак је да је Енглезима много лакше било да дођу до концепта владавине права, поделе друштва на извршну, законодавну и судску власт, напросто зато што су острво и што су у некој врсти геополитичке заветрине. Зато лично сматрам да је доста наиван концепт примењавања неких „енглеских“ институција код нас па да се нпр. сада Србија организује као парламентарна монархија, као у Британији, јер је енглески модел продукт историјског развоја енглеског народа, а наш историјски развој је значајно различит од енглеског и сходно томе морамо да имамо институције које су примерене нашем моделу развоја. Али, да не улазимо у ове наше традиционалне расправе између републиканаца и монархиста, јер смо рекли да нам је потребан консензус. Дакле, моја поменута књига иза које стоје године озбиљног истраживања у којој су обједињени моји научни радови публиковани у научним часописима, напросто говори да је геополитика судбина и да она напросто одређује судбину Србије. Енглесзи су могли да дођу до свог модела развоја парламентарне монархије или Швеђани и Норвежани који су исто негде горе на северу у геополитичкој заветрини, до сличног модела, док смо ми који смо на геополитичком раскршћу куда су марширале различите војске, где су различите велике силе долазиле да обарају руку, па и данас између осталог велике силе долазе да ту обартају руку, стално имали изненадне шокове у нашој историји и није лако у Србији поново успоставити прекинути континуитет. Напросто кад погледате претходних нешто више од два века модерне српске историје, од Првог српског устанка, ви видите сталне преврате. Од тог несрећног Милошевог убиства Карађорђа, које је као неки првобитни грех наставио да траје кроз однос српских елита које су чешће решавале односе између себе на прек начин, него на институционалан, договором и консензусом. Неки базични национални, државни консензус је стога основни услов развоја Србије и први корак из којега би онда исходили сви даљи кораци – да ли институционалног уређења, владавине права, заиста формирања грана власти – при чему треба да кажемо да то, у овим тренутним глобалним околностима, које су такве какве јесу, где смо пред великим искушењима, није лако, али треба да нађемо и унутрашњи и спољни баланс у једном свету који је све опасније место за живот.

др Невен Цветићанин / фото: приватна арива

У свету где се сукобљавају велике силе, отворено или посредно, као у Укрјини и све до Тајвана, је спољна политика приоритет. Дакле, лично бих волео, то сам описао у својој књизи, уставни модел Француске V Републике. Шта то значи? То значи полупредседнички систем, то значи евентуално увођење неке институције сената, који би био везан са локалним срединама. То значи и увођење неке врсте државног савета где би били најобразованији, најмудрији, оно што је тренутно можда Српска академија наука и уметности, јер постоји једна таква институција у Фрнацуској „савет најмудријих“. Затим питање организације изборних округа. Међутим, ми нажалост усред приоритета спољне политике и свега тога што се дешава тренутно у свету, да кажем у једном свету који је изгубио баланс, као једна мала Србија покушавамо да задржимо баланс. Немамо простора нажалост сада да се бавимо тим нужним темама унутрашњег уређења.

Оно што би ми могли, јесте да као држава Израел истовремено решимо и спољна и унутрашња питања, уколико имамо капацитета. Али да будемо реални, да ли ми имамо капацитета као држава Израел и да ли српски народ има капацитета као јеврејски? Јер је држава Израел у исти мах успела да реши и стратешка питања и своју унутрашњу конституцију, управо владавину права, поделу на извршну, законодавну и судску власт и то је једна од ретких држава која је успела да кажем да убије „једним ударцем две муве“ и њима је управо помогла у томе та њихова дијаспора. Зна се улога израелске дијаспоре, јеврејског народа у свим великим силама. Веома је наивно размишљање да је јеврејска дијаспора утицајна само у Сједињиним Америчким Државама, њих има и у Русији, Кини, и у европским престоницама. Управо ту видим улогу наше дијаспоре да се укључи и да заиста дођемо до једног озбиљног пројекта, који би једноставно назвао „Како ми видимо Србију у XXI веку?“ и са овим унутрашњим компонетама које су део вашег виспреног питања унутрашњег уређења Србије, али и са овим спољнополитичким фактором. Друго је питање, какви су наши капацитети, али оно што ми можемо, свако на своји начин, па и овај интервју доживљавам као један мали корак у том правцу, јесте да радимо на подизању наших стратешких капацитета и једноставно наше свести. Јер уколико та свест буде на нивоу, а ми смо често кроз историју губили државотворну свест, онда ће ту свест пратити и резултати.

Конкретан одговор на ваше питање је модел државе Израел, која је у исти мах успела да уреди и себе изнутра, јер има унутрашње уређење где елите циркулишу, где нису ригидне и зацементиране, где увек долази једна динамика унутар елита, која увек избацује људе који могу да најбоље посуже држави Израел у датом моменту – од великог оснивача државе Израел Давида Бен-Гуриона, преко чувене Голде Меир и Шимона Переса, све до данашње генерације тренутних политичара, где су најутицајнији Бењамин Нетањаху, бивши премијер, Бени Ганц, бивши министар одбране и начелник генералштаба и још неколицина лидера који, без обзира да ли је реч о позицији или опозицији, имају национални консензус о кључним питањима државе Израел и јеврејског народа уопште. Форум за стратешке студије који предводим, као један think tank, труст мозгова са идејом да послужи нашој спољној политици и повећавању наших стратешких капацитета, је пре пар година угостио израелску амбасадорку на предавању под називом „Шта Србија може да научи од државе Израел?“. Мисија нашег Форума који смо основали пре пар година са идејом да постане место окупљања паметних и стручних људи је да истражује стратешке могућности државе Србије у датом контексту Блакана, Европе и света у којем живимо, како не бисмо направили или поновили неке грешке из прошлости и како би се држваној политици Републике Србије дале најбоље могуће препоруке у датом моменту за стратешку орјентацију Србије.

Држава која је усмерена на науку и образовање гарантује мир и стабилност. Како видите проблем демографске регресије, шта су по вама решења?

Па управо сте дотакнули кључно питање, а то је питање образовања и науке. Чисто искуство показује, без обзира да ли је реч о држави Израел, коју сам поменуо више пута или је реч о модерној Кини, која је под Денг Сјаопингом прешла на нешто што се зове научни модел развоја, да ли је реч на другој страни о Сједињеним Америчким Државама, Француској, Немачкој и Русији – све те државе веома улажу у науку и образовање. Рекао бих да је то кључни сектор, који се год нас третира као неки колатерал, па када се поделе места наука и образовање иду као неки остатак да се неко намири. Поздрављам најаве уколико се остваре да се одвоји Министарство науке и високог образовања од Министарства просвете, науке и технолошког развоја, како се данас зове, јер је управо ту кључ. Државе које имају јаку мрежу универзитета, института, науке, образовања, образованих људи, које ту улажу срества, су државе јаке и непобедиве. То говори чисто искуство, а ја сам лично сам читав живот посветио науци, научним истраживањима да добро знам њену моћ. У једном мањем периоду сам се бавио дневном политиком и видео сам да ми то не прија, да напросто моја мисија није ту. Вратио сам се у наку где сам веома срећан и где са великим ентузијазмом на Институту друшптвених наука, који је један од најзначајнијх државних института, институт од националног значаја, где заправо имам своје радно место поред Форума за стратешка истраживања, које смо основали као неку врсту авангардног труста мозгова, вршим научна истраживања. Сматрам да је интелигенција оно што је кључни ресурс сваке државе и уколико напросто ту ителигенцију коју имамо у матици али и у дијаспори ујединимо и на неки начин стимулишемо да продукује добре идеје и те идеје реализујемо, ми ћемо бити на правоме путу.

Тако је и са самим проблемом демографије. Кина је рецимо пример, где је планирала демографију, најпре кроз концепт једног детета, који је био претходних деценија и који је донео Кини економски раст и у том моменту демографску одрживост и рационализацију да кажемо „гладних уста“, обзиром на ресурсе које су производили. Али је онда Кина закључила да мора да мења тај модел „једног детета“, зато што се ипак можда смањује и није демографски тако одржива и онда мења тај концепт сада за нешто друго. И једно и друго је на бази научних истраживања.

Имао сам прилику да будем на најзначајнијим институцијама, академијама наука, институтима, универзитетима, и на западу и на истоку и видео сам колико су ту врхунски кадрови. Ми морамо да направимо, напросто да продукујемо, врхунске кадрове који ће бити на нивоу. Колико једна мала Србија може да направи кадрова? Сигурно много мање од Кине, која има милијарду и по људи или од Сједињених Америчких Држава са преко 300 милиона људи, или од Русије са скоро 200 милиона. Али народ који је дао Теслу, који је дао Милутина Миланковића, који је дао истински велике људе, ако хоћете и Андрића и многе друге је показао, да има капацитет. Народ који данас данас даје Ђоковића, Јокића, Богдановића и низ наших научника по значајним светским истраживачким центрима, који ће у свету ово можда прочитати, сигурно има капацитет, који само треба да се боље организује. Проблем је што смо некада распршени, што се о томе не води много рачуна и што се често плетемо у ову дневну политику и немамо један дугорочни концепт развоја Србије. Да будемо поштени није лако да имамо, јер се ми повијамо како Његош рече „као сламка једна међу вихорове“, због ових геополитичких сила и кретања.

Али у томе је опет Израел пример, кључ је да науку и образовање третирамо као стратешке секторе. Ми сада третитамо као стратешке секторе само војску, полицију и службе безбедности, а треба да третирамо науку и образовање као стратешке секторе и да их спојимо са овим традиционалним стратешким секторима, тзв. класичним тврдим, које сам набројао, као што раде озбиљне државе. Ми не можемо дозволити себи луксуз, да нам се на институтима истражују небитне ствари, да нам се на универзитету истражују небитне ствари, не у смислу да ми сада треба да се централизујемо и да држава треба сада да намеће теме. Не, држава треба да даје и подржава пројекте који су корисни за њу, али и да пусти свим научницима нека се баве чим хоће, јер је научни рад наравно широк и не може бити узак. Али држава у образовању и науци треба да дефинише приоритете и да третира науку и образовање као стратешки сектор и да повеже те секторе са оним традиционалним државним стратешким секторима.

фото: приватна архива

Данас велике силе од српског народа и државе очекују да се изјасни и да „изабере страну“. Да ли српски народ кроз „Отворени Балкан“ јасно поручује да је окренут бољој и извеснијој будућност, не само за себе већ и за друге народе са којима живи и дели терет прошлосити и будућности? Како видите иницијативу „Отворени Балкан“ и да ли она може да превазиђе терет прошлости и да свим народима на Балкану пружи сигурну, извеснију и бољу будућност?

Иницијативу „Отворени Балкан“ посматрам као позитивну, поготову након што су се на последњем самиту, управо у Београду тој иницијативи придружили мађарски министар спољних послова, дакле Мађарска и турски министар спољних послова, дакле и Турска. Иницијативу „Отворени Балкан“ посматрам као равнотежну тачку не само за Балкан, будући да су се сада прикључиле силе граничне Балкану, као Мађарска са северне стране и Турска са југоисточне стране, већ сматрам да та иницијатива може да буде равнотежна тачка не само за Балкан, већ можда и шире, можда и за Европу. Оно што је позитивно у тој иницијативи је да она доноси не само комуникацију између балканских народа, већ и практичне договоре у оним областима од којих се живи – како да се тргује, како да камиони не чекају на граници, решава питање царина и питање који је режим трговине и то потенцијално може донети Балкану мир и стабилност. Али, да не будемо сувише идеалистични и оптимистични преко сваке мере, живимо у једном свету који је динамичан и опасан. Стабилност и развој на Балкану ће зависити од великих сила, као што је увек и зависила у претходних пет векова, од настанка српске државе у средњем веку која је настала када је нашла простора да се конституише и која је престала да постоји услед једне историјске више силе, као што су Турска освајања.

Иницијатива „Отворени Балкан“ може да буде нуклеус нечега, што чак може да превазиђе Балкан, наравно уколико имамо јасну визију. Углавном, та иницијатива никоме ништа не односи у овоме моменту, а свима доноси. То је оно што би се рекло „win win“ комбинација. Наравно, све што се одвија унутар те иницијативе не треба да буде на штету националних и државних интереса Републике Србије, која већ има интереса за таковом једном иницијативом, јер је наша економија најјача. Ви имате јасан рачун када са економијама које су слабије формирате отворено тржиште, да ће то да вам буде у корист. Дакле, тој иницијативи, по мени треба прићи са позитивним оценама, али бити опрезан, знати контекст, знати окружење, знати историју Балкана, која је таква каква јесте, да се не винемо сада у нешто, што би било нереално. Да идемо одоздо ка горе, низом практичних корака, као што су царински протоколи, сарадња у производњи, можемо нешто од веза које је бивша Југославија имала да обновимо у привреди. Та иницијатива потенцијално може да да више него што се чак и сада чини, али је добро и да да довољно, сходно постојећим пројектима економско-трговинске сарадње. Но, мир и стабилност на Балкану су увек били тешко достижни, јер смо на геополитичком раскршћу. Ако ће „Отворени Балкан“ да нас мало више уреди, цивилизује и окрене једне према другима, сматрам да је то добра идеја.

Дијаспора наше земље има велики утицај на свим пољима. На који начин дијаспора може да допринесе и утиче на очување мира и стабилности на Балкану?

Често се дијаспора посматра само као „крава музара“, коју ће неко само да „измузе“, да узме паре и онда да не уради ништа са тим парама. Имали смо то често од 90-тих година, па и раније. Улогу дијаспоре управо видим у побољшавању стратешких капацитета земље, кроз јавну дипломатију, кроз два ешалона. Први ешалон оних личности које су планетарно познате, као што су Ђоковић, Јокић, Богдановић, наши научни радници у свету, који уколико уопште желе да се баве тим и да врате нешто држави и народу из које су потекли, могу да се баве јавном дипломатијом самом својом појавом. Довољно је да само помену Србију и када неко тог ранга помене Србију то је значајна ствар. Други ешалон је она капиларна мрежа свих људи, који су пореклом одавде и који нису само Срби. Дакле ми такође треба да водимо рачуна и о бошњачкој дијаспори, такозваној муслиманској, људи који потичу из Србије, који су из Рашке, односно Санџака, као и о нпр. мађарској дијаспори, која потиче са подручја АП Војводине, ми томе једноставно морамо да приступимо вишедимензионално. Значи, не да се искључиво само ограничимо на оне људе који су пореклом Срби, који иду у цркву, који су православни, већ чак и оне који се асоцирају са бившом Југославијом, који су сада остали у безваздушном простору и немају везу са Босном и Херцеговином, Хрватском, Северном Македонијом или Црном Гором и да привучемо себи и све оне сегменте који су гравитирали ка бившој Југославији, као и данашњој Србији. Јер је Србија природни сукцесор Југославије по својој величини, Београд је био главни град бивше Југославије, а сада је Србије. Да чак играмо улогу сукцесора бивше Југославије, користећи све оно што је код ње било добо, мешање народа, цивилизација, вера и утицаја, али остајући такође на темељима онога што је дубока Србија и што има укрењење у историји.

Дакле, мислим да је ту дијаспора веома битна, кроз јавну дипломатију, кроз организовање заједничких догађаја. Конкретно, Форум за стратешке студије који предводим је отворен за све иницијативе, сарадњу са дијаспором и ми смо спремни да дамо свој дпоринос не само речима кроз овај интервју, већ и кроз посете, рад са дијаспором и привлачење најбољих идеја дијаспоре у Србију и транспоновање најбољих идеја из Србије у дијаспору.

Аутор: Иван Илић

Слична вест

Стицање држављанства пријемом

Најједноставнији начин за стицање држављанства Републике Србије за све припаднике српског народа са територије Републике …

guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре