Ристиће животни пут вратио из Аустралије у Краљево

Бојана и Иван Ристић, окушали су срећу у престоници Србије, али и Аустралије. Живот који су пружали велики градови није им донео задовољство тако да су донели важну одлуку да се преселе у Kонарево, надомак Kраљева, и крену да се баве пчеларством.

Бојана је наставница српског традиционалног певања рођена у Kраљеву, он архитекта рођен у Београду. Свој заједнички живот су започели у Београду, а затим у далекој Аустралији. Није требало пуно времена да схвате да им светла велеграда, и обећаног континента не одговарају. Тако су се обрели у Kонареву, надомак Kраљева.

„Просто, ми смо желели од Београда нешто више па нас је пут одвео до Аустралије у Сиднеј. Желели смо да се опробамо у својим делатностима, да видимо да ли би тамо успели, али смо на крају схватили да то није за нас и вратили поново у Београд. Београд нам такође није донео жељена очекивања па смо убрзо пожелели и одлазак из Београда. Стицајем околности ја сам из Kраљева, тако да смо решили да дођемо овде да се опробамо у послу, да се навикнемо на нови живот, и да кренемо да стварамо породицу, дом.

„И тако је и било, ево већ пет година смо ту и задовољни смо. Мислим да смо тада били млади тражећи нешто ново, али када стално имате нека недоречена решења временом се уморите. Kако да вам кажем овде нам је једноставно,  све легло, што се каже, почиње своју причу Бојана која реди у трстеничкој музичкој школи, дакле опет километража до посла у струци.

Одлуке се увек доносе кажу чисте душе, а њихова је некако била увек близу природе и села. Очигледно да је то пресудило. Нису се одрекли својих занимања, али су уз овај крајолик који одмара очи на закупљеној парцели поставили свој пчелињак.

„То је почело све као хоби поред посла, ја то зовем антистрес, јер ми после свог архитектонског посла дође као мала терапија. Нисмо имали проблем привикавања, пошто сматрам да смо природњаци у души, будући да док смо живели и у Београду често смо боравили у природи кроз планинарења. Привукло ме спонтано. Упознао сам неке људе пчеларе, то ме заинтересовао  и почео сам са мањим бројем кошница. Врло брзо сам пчеларство заволео и то је нешто што ме поред наше мале породице додатно испуњава и то је нешто чему смо се посветили, мада и даље гледам на то као хоби“ појашњава Иван.

Тренутно имају око седамдесет кошница на две локације. Да би из хобија стигли до солидне зараде треба времена, искуства и рада. Према његовим речима, овај број друштава захтева озбиљан рад али и задовољство и извесну врсту позитивне заразе.

„Дефинитивно је пчеларство за мене зараза јер искусни пчелари кажу да је за лагодан живоз у пчеларству неопходно око 200 кошница. Прошла година је била солидна што се тиче багремове паше, али што се тиче остатка сезона била је слабија због суше. У принципу ми смо ипак задовољни, спремамо се за нову сезону. Видите да су друштва здрава, јака и што је било до нас ми смо уложили. Што је до нас урађено је све, али видећемо како ће нас време послужити“.

Прошла година кажу, била је солидна, али је продаја слаба. Иван наглашава да мед, прави домаћи, природни мед није кварљива роба, а они имају стрпљења и времена да сачекају боља времена и бољу цену.

„Да ли због глобалне кризе или нечег другог откупа на велико и није било. Понуђена цена која се појавила у једном тренутку била је ниска, мало јаче од четири евра за багремов мед, и сматрали смо да га не треба продавати. Тако да чувамо мед за нека боља времена јер мед није кварљива роба“, истиче Бојан.

Да ли ће ово бити њихов озбиљан посао време ће донети, али полако укључују и свог двогодишњег синчића.

„Још је мали да би га приближили кошницама, али са пристојне раздаљине бодри тату у пчелињаку. Воли природу, јако је радознао уђемо у воћњак изнад. Прави мали истраживач јер му је све ново и занимљиво“ додаје Бојана.

Њихова порука је охрабрујућа. Нарочито за оне који имају неко парче земље и још увек нису пронашли себе у окружењу у коме живе и раде.

„Просто ако је у њима то нешто што их мотивише, свака одлука и избор дођу на своје место. Нама је природа и љубав према оваквом начину живота наметнула наш избор и избор да кренемо у додатни посоа са пчелама“, појашњава Бојана, на шта се Иван надовезује додатном животном филозофијом.

„Све зависи и каве су чије амбиције, да ли ће да гања каријеру или не, на основу тога негде и бирамо животне путеве иправимо одабире некада праве некада погрешне. Нама је пређачњи живот био јако стресан и овде смо пронашли свој мир и хармонију. Настављамо тим путем и вероватно ћемо ширити посао, али полако без тензија. Уколико имају своју земљу, парче дедовине свакако треба чувати јер никад се не зна какве ће животне одлуке морати да донесу. Добро је ако имате где да се вратите“ закључује Иван.

Ових дана се спремају и да засаде своју микро башту, све непрскано, природно, здраво. Мали Андреј који је био током посете у вртићу засигурно је срећан у овом малом породичном рају што откривају и њихове фотографије. Желимо им још пуно срећних момената и нових чланова породице.

Пчеларство је специфична грана пољопривреде те су интерес и љубав према пчелама раширени у свим слојевима друштва, али чини се, више код оних који знају шта су благодети природе. Велики природни предели, првенствено шуме, оранице, воћњаци, ливаде су живот и природно богатство. Ипак та и таква  флора, зависе од инсеката, посебно од пчела. Kорист коју имамо од пчела због опрашивања биља много је већа од оне непосредне, производње меда и других пчелињих производа. То је некако крајњи производ ових корисних животиња, али је права вредност опстанак биљака које ове летеће животињице опраше. Без њиховог опрашивања и плодоношње нема опстанка биљног света али индиректно ни животињског. Зато уз ову причу младих Ристића, још једном да ,,УМОЛИМО“ све оне који ових дана крећу у свој ратарски и воћарски посао, опрезно при руковању хемијским средствима. Ако пчеле отрујете, ко ће вам опрашити ваше њиве и плантаже? На губитку ћете бити и ви баш као и пчелари.

Аутор: Соња Цветковић

Извор: www.domacinskakuca.rs