Савез Срба у Италији – имамо и још један важан приоритет, а то је враћање угледа српском народу

Данас вам доносимо наставак разговара са Лидијом Радовановић, председницом Савеза Срба у Италији. Осврнули смо се на питање очувању и јачању веза матичне државе и дијаспоре и како Савез Срба у Италији види ово питање.

Како видите и оцењујете сарадњу са матицом и шта су по вама кључни задаци пред нама, када говоримо о унапређењу односа матичне државе и дијаспоре?

Делегација српске Дијаспоре у Италији присуствовала је на Видовданском сабору српске дијаспоре, који се одржао у Скупштини Републике Србије 1. и 2. јула 2023. године у следећем саставу:

• Далибор Ђукић – aрхијерејски намесник за Италију и свештеник у Вићенци
• Ивица Ђулић – свештеник у Милану
• Лидија Радовановић – председница Савеза Срба Италије
• Душан Алексић – потпредседник Савеза Срба Италије
• Драгица Додеровић – наставница допунске Школе на српском језику на наставним местима у Вићенци, Скију, Тори ди Квартезоло, Алонте и Роверето
• Дарко Гојковић – представник Удружења „Слога Вићенца и Басано дел Грапа“, члан Савеза Срба у Италији

Наша делегација била је значи сачињена од стране свештеника, учитељице и представника Удружења баш зато што сматрамо да само ако постоји сарадња између Државе, Цркве, Школе и активних појединаца и искрених патриота, ако следимо светосавски пут, само тада ћемо успети да остваримо приоритетне циљеве за наш народ.

Наравно да смо и ми, Срби који живе у Италији, сагласни да је битнo јасно дефинисати програме представљање српске културе и уметности у иностранству, као што је био један од циљева Видовданског Сабора, али мислимо и да имамо и још један важан приоритет, а то је враћање угледа српском народу.

Ми Срби смо једини мали народ на свету који је и током Првог и током Другог светског рата био протагониста сукоба и, од почетка, на праведној страни и завршио оба рата са победом, уз огромне жртве, а те победе није користио да би добио неку личну корист, на уштрб других народа, напротив.

Током ’90 година прошлог века углед Срба у свету је нарушен од стане пропаганде западних медија који су представили Србе и Србију као народ и земљу који су проузроковали и били једини кривци ратове на територији Бивше Југославије: у Хрватској, у Босни и Херцеговини, а касније и на Косову и Метохији.

Ми који живимо на Западу знамо да већина становника тих земаља не зна да су Срби за време деведесетих година прошлог века протерани из Хрватске са својих вековних огњишта – посебно у операцији Олуја 1995. године – где су живели од формирања Војне крајине, или Војне границе у Хабзбуршкој монархији, са циљем да буду прва линија одбране Дунавске монархије од најезде османлијских освајача. Избачени су и из Далмације, где су просперирали посебно у средњем веку, у периоду владавине Немањића.

Већина становника западних земаља не зна да је Косово и Метохија колевка српског народа и да се на тој територији налази преко хиљаду српских православних цркви и манастира, а поготову и седиште поглавара српске православне цркве које се, почев од 1346. године, налази при Пећкој патријаршији. Тренутно је немогуће гарантовати безбедност екскурзијама српских ђака, било које српске школе на свету, и не могу да иду да посете Пећку патријаршију. То је као да Ватикан не дозвољава приступ цркви Светог Петра у Риму италијанским ђацима. Како може онда да се прича о такозваном „Косову“, као о младој и модерној демократској европској Држави?

У школске уџбенике на Западу улази да, после геноцида над Јеврејима у Другом светском рату, почињеног од стране нациста, једини следећи геноцид на територији Европе су починили Срби у Сребреници. Поред тога што се води рачуна да се Немци не прикажу као геноцидни народ, и говори се само о нацистима, када се ради о Сребреници, упире се прст на цео српски Народ.

Мислимо да је прва ствар коју би требало да дефинишемо сви заједно је: Који су наши примарни национални интереси?

Срба у дијаспори, цени се, тренутно има колико и Срба у Србији. То би требало искористити у позитивне сврхе.

Потребно је и веће присуство у италијанским медијима наших званичних представника државе у Италији, као и редовно организовање састанака у Риму са представницима Владе Италије који одлучују по питањима спољне политике Италије и значи и Косова и Метохије и уласка Србије у ЕУ.

Било би изузетно корисно да се у што краћем временском периоду ураде документа – видео записи, који ће бити припремљени од стране стручњака и објављени на једном званичном државном порталу и које ћемо сви Срби, где год живели, превести на језик земље у којој живимо и пласирати у медије те земље као и лобирати локалне политичаре и организовати скупове, свако у градовима-државама у којима живи, на најбитније теме: Косово и Метохија колевка српске културе и религије, Сребреница, разлика између масакра и геноцида, Вековно присуство Срба на територијама данашње Хрватске, Косова и Метохије, Црне Горе, Босне и Херцеговине итд.

Као што су Јевреји чекали 2.000 година да се врате у Јерусалим, тако и ми Срби можемо још да чекамо повратак на Косово и Метохију, али морамо да знамо да нам је то један од циљева од којег никада нећемо одустати. Морамо да окупимо интелектуалце, на светском нивоу, а и наше, који су у стању да на кратак и концизан начин објасне историјске чињенице, темеље нашег идентитета (Пећка патријаршија, Косовски Бој, Манастири на Косову и Метохији итд.) као и непоштовање од стране аутопрокламованог челства такозваног „Косова“ резолуције Уједињених Нација 1244, Бриселског Споразума из 2013. године итд. Факат је да „Косово“ није признато од стране Уједињених Нација и највећег броја држава на свету, тако да ни Срби који живе тренутно на тој територији немају ни једну међународни обавезу да признају институције те такозване „Државе Косово“.

Корисно би било, сматрамо, и да се одреди један дужи период у коме ће се организовати, у договору са Српском православном црквом, у Србији и у свим српским црквама широм света, сваке недеље после литургије, литије молитве за спас српског народа на Косову и Метохији и повратка те територије Србији, по угледу на оно што су у Црној Гори, у периоду 2019-2020 . годину успели да ураде „Ступови“. Требало би и да се оформи једна међународна комисија која ће учествовати у идентификацији жртава Сребренице, радећи ДНК анализу тела која су приказана као жртве и радећи интервјуе са припадницима холандског корпуса Уједињених Нација који су тада били надлежни за ту област. У почетку се причало о 800 жртви, да би се данас причало о 8.000. Све да је било и 8 жртви, то је тужно и за осуду, али постоји велика разлика у бројкама о којима се причало тада и данас. Речи геноцид и холокауст су настале после 1945. године, да би означиле стравична искуства из Другог светског рата у коме су нацисти, на основу свог расног програма, приступили истребљењу читавих народа које су сматрали за ниже. Убијали су подједнако мушкарце, жене и децу. Таква судбина, хвала Богу, није задесила жене и децу Сребренице.

Небројено пута смо чули да је дијаспора наш најбољи амбасадор. У наредном тексту писаћемо како Савез Срба у Италији види ово питање.

Будите са нама, наставиће се…

Аутор: Иван Илић

Фото: Савез Срба у Италији