Србобрану

Писаћу вечерас о своме рођаку Србобрану Марковићу. Његова младост и трагична судбина ме обавезују на то. Био је један од многих Шумадинаца и Љуљачана, стрељаних у Шумарицама 1941. године. Био је и Крагујевчанин, јер живели у селу или у вароши, сви Љуљачани су Крагујевчани. Грађанско право су стекли као војни обвезници, полазећи у све ратове баш из Крагујевца. Опет, Србобран је одрастао у најстаријој кући у Ердоглији, а на имању његовог оца, деда Љуба Марковића је и стрељан. Касније је то имање постало Спомен парк.

Имао је само деветнаест година.

Његово тело никада није пронађено. Сахрањен је са осталим шумадијским мученицима, сјединивши се у једну величанствену, трагичну и опомињућу енергију која је заувек постала душа Крагујевца.

Био је и даровит дечак. Талентован сликар, изузетан песник, што су запамтили његови најближи. Ипак, у вихору рата, његово песме су нестале, заједно са његовим младим животом. Остала су само два стиха песме, написане непосредно прије стрељања:

“Ноћас бих каменом гађао месец,
што виси на боровој грани…”

Вољом Господњом, дошли су до мене. Да ли су то били стихови са средине песме, њеног почетка или краја, вероватно никада нећу сазнати. Ипак, осетио сам необјашњиву потребу да их наставим и сетим се мога, нашега Србобрана.

Аутор: Марко С. Марковић, село Љуљаци у Гружи