Анастасија Шћепановић – „Из ваздуха је другачији поглед на све“

Наша саговорница рођена је у Немањином граду, Подгорици, на Сретење друге године 21. века. За књижевне и животне узоре узима Десанку Максимовић, Јована Јовановића Змаја, Добрицу Ерића, Љиљану Хабјановић Ђуровић. Критику више воли од похвала јер је мотивише, а цени и похвале јер јој користе да измери свој успех који је за младе године огроман. Уз речи Косово и Метохија ставља једнакост са речју слобода, сматрајући да можда и нема песника који ствара на српском језику, који се у својим стиховима макар једном није осврнуо на корен свог имена и презимена, а самим тим показао какав однос има према слободи. Сматра да у књижевности треба обрађивати бројне теме, али да су најважније љубав, родољубље и слављење Господа.  Поред стихова, у слободно време љубав гаји и према летењу те зато закључује „да је из ваздуха другачији поглед на све.“

– Када сте код себе препознали љубав према писању? Ко су Ваши књижевни узори? 

Љубав према писању код себе сам препознала прије непуних десет година. Дакле, док сам још била основац. Када говоримо о књижевним узорима издвојићу њих неколико. То су Добрица Ерић, Десанка Максимовић, Благоје Баковић, Маја Бабовић, Љиљана Хабјановић Ђуровић.

Љиљана Хабјановић Ђуровић, Анастасија Шћепановић

– Где све тражите и налазите инспирацију? 

Инспирацију тражим у свему. У људима, у градовима, дешавањима око мене тако да слободно могу рећи да ми је живот инспирација.

– Које теме сматрате да је потребно да се обрађују у књижевности?

Заиста занимљиво питање. И сами можемо да примијетимо да су у књижевности готово заступљене све теме почевши од љубави преко родољубља па до слављења Господа. Наравно да ту има још тема, али ове три су можда и најбитније.

– Како је стручна јавност, читалачка публика реаговала до сада на Ваш књижевни опус?

О реакцијама јавности и читалачке публике најбоље говоре аплаузи након мојих наступа, али свакако да су задовољни, а када су они задовољни и ја сам. Када већ говоримо о томе, недавно се у хотелу Палас у Београду одржало књижевно вече како би се подржао Сајам књига којег ни ове године није било. Међу учесницима је био и наш академик, Матија Бећковић. Имала сам ту част да и ја изговорим своје стихове пред њим. Након мог обраћања једна госпођа ми је упутила заиста диван комплимент који ћу памтити цијелога живота. Рекла је: „једини већи пјесник од тебе вечерас је био Матија Бећковић.“

– Зашто је за правилан развој књижевника важно да критике и похвале буду умерене?

Па ако некога хвалимо и више него што треба онда ће тај неко престати да се труди и мислиће како више не треба да ради на себи и да је обавио посао, док са друге стране може да се деси да тај неко помисли како он нема талента и једноставно ће дићи руке од свега, а није тако. Има много њих у којима се види таленат и потенцијал, али не прихватају критику и онда стоје у мјесту… Ја лично више волим критику од похвале јер ми она представља највећу мотивацију. Мада, код мене је то случај са свим стварима у животу, а не само са књижевношћу.

– Једно од првих Ваших појављивања протекло је у знаку одушевљења наше чувене списатељице Љиљане Хабјановић Ђуровић, али и публике на књижевној вечери у Будви. Како сте се Ви осећали? Колико су Вам те похвале помогле да даље напредујете?

То и јесте било моје прво појављивање у јавности и да тога није било ја не бих била сада ту гдје јесам. Осјећај је био заиста диван, ако узмемо у обзир да сам тада била непозната људима. Анонимац. Свакако да су тада похвале много значиле за мој даљи напредак, али од тих похвала вриједније су биле сузе на лицу присутних почевши од свештенства и монахиња које су тамо биле присутне… И дан данас ми живе пред очима сви ти тренуци.

– Како сте увезали летење и поезију? Одакле љубав према „челичним птицама”?

Мислим да сам савршено уклопила поезију и летење. Када год одем на неко такмичење у летењу добијем похвалу за поезију, али и обратно. Љубав према небеским висинама је заиста нешто што не могу описати па колико год ријечи да употребим. Родила се давно, јер се у близини моје куће налази спортски аеродром и онда ме је тата водио као малу и ето… Мада и генетика ту има мало улоге. Тата ми је пилот једрилице, а и има неких двадесетак падобранских скокова.

– Како се осећате на тим небеским висинама? Недостаје“ ли понекад ваздуха?

Док се налазим на небеским висинама осјећам се заиста дивно, а небо доживљавам као други дом, али и као слободу. Једноставно када летите или скачете нисте у стању да мислите о другим стварима и дешавањима. У мислима вам је само небо, летење/скакање као и сама процедура коју треба испоштовати ако планирате да приземљите без последица.

Анастасија Шћепановић

– Како се одозго гледају српске земље, српски род?

Ваздуха ми горе још увијек не недостаје јер не скачем са великих висина. Опрема за кисеоник је потребна за висине преко 4.500 метара, али да будем искрена некад ми се чини да ми ваздух више недостаје на земљи. Из ваздуха је другачији поглед на све, и тек када одете на висину видите колико има љепоте које заиста нисмо свјесни, а требало би да будемо.

– Ваша младост није ограничење слободи Вашег стиха, који се мери са вековном жељом српском народа за животом у слободи. Честе су теме православље и Косово и Метохија? Како млади Срби данас гледају на те теме? 

Године ми никада нису представљале неко ограничење, јер да јесу вјероватно не бих постигла све што јесам, а сматрам да сам са својих двадесет година постигла много, чак и више од очекиваног. Чини ми се да не постоји пјесник који није барем једном написао стихове о Косову и Метохији пишући уједно и о слободи. Како млади гледају на теме православља и Космета је једна заиста много осјетљива тема… Сви имају другачији поглед. Сви размишљамо другачије и онда је заиста јако тешко говорити о томе… Никад се не зна како ће друга страна да реагује.

– На који начин расути Срби широм света могу да остваре јединство? 

За почетак да се придржавају својих обичаја и традиције, да не забораве свој језик и да се међусобно повезују на разним дешавањима којих сигурно има у дијаспори. На примјер „Дани српске културе“.

– Како усмерити и синхронизовати борбу на пољу културе за препознаљтиљвост српског имeна?

Ухх, ово је већ питање које баца човјека у размишљање. Свјесни смо чињенице да се данас културом назива и оно што није култура па је самим тим и борба тежа. Ја могу да говорим о књижевности као једном сегменту културе, док за остало нисам баш најкомпетентији саговорник, али хајде да покушам…

Наша књижевност је позната по многим великим писцима као што су Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Јован Дучић, Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Владислав Петковић Дис, Јован Јовановић Змај и још многи други… Дакле, треба се борити да се ти људи не забораве и њихов допринос култури, али се треба изборити и да се наши савременици представе јавности, нарочито када су у питању млађи ствараоци писане ријечи.

Свјесна чињеница да је и музика дио културе, ту би тек имало посла. Наравно ако мислимо на цјелокупни музички свијет, јер знамо да је данас тема већине пјесама кратко речено блуд и неморал. Лично не слушам све и свакога јер није свака пјесма пријатна за уши. Свакако да међу млађим људима који се баве музиком има изузетака који још увијек његују оно што ваља. Издвојићу Душана Свилара, који је прије четрнаест година био побједник једног популарног музичког такмичења. Имала сам ту прилику да га упознам и морам рећи да је он једна заиста дивна особа и милина је када га човјек слуша. Он се повукао са естраде, а недавно се званично запослио у позоришту на Теразијама и заиста ми је драго због њега. Данас је мало људи са јавне сцене који немају неку ниједну мрљу у својој каријери. Да је среће па да имамо више таквих људи попут њега, али и попут нашег етно појца традиционалне и духовне музике, Данице Црногорчевић. Има ту људи који заиста значе и којима треба посветити пажњу и дати им простора…

Можда је то најбољи начин за борбу. Не обраћати пажњу на оно што не ваља, а његовати и чувати оно што ваља и што може да представља благо наше културе. И како би Његош рекао „нека буде борба непрестана“.

Анастасија Шћепановић, Даница Црногорчевић

– Разговор закључујемо питањем везаним за планове стручног усавршавања у наредном периоду. На који начин ћете белину хартије испунити стиховима?

Не волим много да планирам, али сигурно је да имам велике циљеве и амбиције у животу и ићи ћу ка томе да их испуним. Како ћу бјелину хартије испунити стиховима то заиста не знам, али знам да ће се ускоро у штампи наћи моја збирка поезије, мој првијенац „Молитва умјесто пољупца“ и то је оно што ме много радује.

Аутор: Сава Самарџић

Фото: Приватна архива / Анастасија Шћепановић

guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре