Jelena Popović
Фото: приватна архива Јелена Поповић

Јелена Поповић – „Божији човек“ – Свети Нектарије Егински

„Живот светог Нектарија Егинског из Грчке обележио је прогон. Био је свештеник обичног народа, а његово смирење сметало је охолима. Његов узорни живот код њих је пробудио сумње и оклеветан је. Парохијани су га волели, и поред тога што је одбачен од црквених власти и прогнан из Египта. Током целог живота вера у Бога била му је најбоља одбрана.“ У разговору са редитељком филма Јеленом Поповић сазнали смо њен животни пут, како и на који начин је дошла на идеју да уради филм о једном светитељу и на који начин су свети људи нама данас у 21. веку путоказ, јер како и сама каже: „Свети Нектарије Егински је путоказ ка срећи, успеху и слободи којима сваки човек тежи.“

Рођени сте и одрасли у Београду. Како је изгледао Ваш живот у Србији пре него што сте се одселили у Америку?

Рођена сам у Београду и одрасла у Железнику, месту на периферији града. Живела сам са родитељима и старијим братом. Док нисам отишла за иностранство живела сам на истом месту. Мислим да је моје одрастање било уобичајено, кућа школа и мало разоноде са друштвом.

Како је изгледао Ваш сусрет са Сједињеним Америчким Државама? Колико су васпитање и савети из породичног дома могли да се примене у једној сасвим новој средини? Да ли је карактер борца како сте рекли у једном интервјуу Вама највише помогао?

Стигла сам у Америку 1994 године. Имала сам планове и снове и била сам захвална Господу да ми је пружио шансу да покушам да остварим оно сто сам наумила. Нове средине нису представљале проблем за мене. Kада мало боље размислим о овоме вероватно је разлог за то чињеница да сам по природи самац који се осећа најбоље у присуству Оца Небескога сто сам највише осећала и јос увек осећам кад сам сама. Претпостављам да ми је карактер борца помогао али и то што мене комфор уопште не занима. Ако имам једну собу, купатило,  кревет, пар столица, имам да једем и пијем и нека кола да се крећем и обављам оно сто треба и морам, сасвим је довољно. Где год да одем донесем себе и чини ми се да ми то ‘себе’ не смета.

Фото: приватна архива Јелена Поповић

У 21. веку када су многи отуђени, када је дух времена учинити личност без корена са потребом за сталним испуњењем једино личних жеља Ви сте пример супротан. Ви улазите у веру и у њој тражите и налазите дубље своје корене, корене православља, корене хришћанства. Поносно истичете своје порекло и то све након искуства живота у Америци. На који начин сте ушли у веру? Које су Вам књиге у томе помогле? Који су Вас духовници водили?

Сећам се јасно да откад знам за себе осећала сам присуство Некога ко све види и зна и коме могу да се обратим. Не сећам се да ми је неко ово рекао па сам поверовала. Сећам се да су неке особе причале о овоме и ја сам разумела и уживала у таквим разговорима. О Православљу и Хришћанству уопште ништа нисам знала. Веронаука се није учила у школи а код куће нико није причао о томе. По први пут сам сазнала ко је Господ Исус Христос у Америци. У двадест првој години сам се крстила у Лос Ангелесу у Српској Православној Цркви Светог Саве. У двадесет петој години први пут сам се исповедила и причестила у истој цркви и од тада сам ступила у црквени живот. Углавном сам ишла редовно у Руску заграничну цркву. Руска Црква ме је  подсећала на цркве у Србији, без клупа за седење итд, и била је близу. Могла сам да одем често и преко недеље на литургију. У Руској Цркви Преображења у Лос Анђелесу отац Kонстантин је служио литургију сваки дан. То је био дар са неба. Још један дар са неба је био мој сусрет са Грчким манастиром Светог Антонија у Аризони и са старцем Ефремом.

Како сте дошли на идеју да започнете реализацију филма “Божији човек”? Ко Вам је у томе помогао? 

У лето две хиљаде дванаесте била сам у Београду на годишњицу смрти мог оца. У манастиру у Раковици сам купила књигу о светом Нектарију Егинском. Kњига је оставила веома снажан утисак на мене и добила сам велику инспирацију да направим филм. Радила сам на сценарију неколико година. Ишла сам на Егину у манастир Светог Нектарија да се поклоним и помолим за време лета две хиљаде тринаесте, две хиљаде четрнаесте и две хиљаде петнаесте године. Kрајем две хиљаде петнаесте узела сам благослов од игумана Пајсија и старца Ефрема Аризонског да покушам да направим филм. Kад сам се игром случаја нашла у Грчкој две хиљаде шеснаесте године врата су почела да се отварају. Тада сам ступила у контакт са грчким продуцентом Kостом Ламбропулосом и мало касније са монасима и игуманом светогорског манастира Ватопед који је одиграо велику улогу у реализацији филма.

Фото: приватна архива Јелена Поповић

Колико дуго је трајао рад на филму? Како сте се носили са искушењима? Које су Вам поуке светих отаца биле водиља?

Припреме су трајале неколико месеци. Снимање филма је трајало укупно седам недеља с тиме сто смо направили прекид после пет недеља и завршили последње две недеље пар месеци касније. Ово је било зато што смо снимали за време пандемије. Са искушењима се није било лако носити јер иако сам навикла на искушења и тешкоће, овога пута сам била лошијег здравља него пре. Мислим да су овде моја вера и дух борбености одиграли најважнију улогу. Поука Светог Силуана Атонског ми је била у глави: „Држи ум свој у аду и не очајавај.”

Реплике глумаца и цео сценарио заснован је на веома квалитетном и поучном тексту. Носи бројне поуке и поруке. Разумљив је свима. Колико Вам је било тешко да ускладите потребе филма, гледаоца и да опет све одржи ниво потребне озбиљности?

Мени је било најважније да испричам људску причу са којом свако може да се поистовети. Све моје знање и труд су били фокусирани на то.

Избор глумаца је био фантастичан. Њихове квалитете и карактере успели сте да уклопите у Вашу замисао. На који начин сте их одабрали?

Ја сам студирала глуму и веома волим да радим са глумцима. Мислим да ми је то јача страна. Избор глумаца је један од најважнијих делова режије. Један од мојих омиљених режисера Џон Хјустон би често говорио да он режира филм кад бира глумце. Kад су глумци у складу са улогама, кад глумац не мора да каже ни једну реч а ми верујемо да је он заиста особа коју игра онда смо решили све проблеме.

Филм тражи исувише детаља који се морају уклопити да би гледаоци након одгледаног материјала могли да дају свој суд. Важно место заузима и музика. Ко је био задужен за то?

Имала сам велику срећу да радим са Збиниев Прајзнером. Он је фантастичан композитор, један од најбољих. Начин на који он ради је био кључан за филм. Он ствара на интуитивном нивоу тако да његова музика неприметно али јако ефикасно уздиже емоције и додаје слој мистике и духовности.

У филму причате о неправди. Овде је она учињена према Божијем човеку – Светом Нектарију од стране различитих људи, институција и личности од којих се то не би очекивало. Где данашњи савремени човек да нађе утеху у таквим околностима и приликама?

 Једино вера какву је имао Свети Нектарије може да помогне човеку да поред свих неправди и мука које ће неминивно доживети у свом животу може да му да смисао за живот и да му да снаге да одабере једини пут ка слободи, пут праштања и љубави.

Какве су биле реакције родбине Светог Нектарија након погледаног филма? 

Родбина Светог Нектарија је била веома дирнута филмом. Ми смо постали пријатељи што је велика част за мене.

Где је одржана прва промоција филма?

Прва промоција филма је била на Интернационалном фестивалу у Москви где је филм добио награду публике.

Како је реаговала стручна јавност, а како публика?

 Мени је драго да се публици филм допада јер је ово филм за народ. Направљен је у намери да помогне и да да снагу. Посебно ми је драго да се филм допада младим људима што је изненадило многе. Што се критика тиче има доста добрих критика, а и негативних. Углавном су јако бурне независно да ли су добре или лоше, сто је јако добро. Значи да филм оставља утисак.

Колико је важно да се у 21. веку савременом човеку приказују филмови о вери, цркви и светитељима?

Увек је важно да се добри филмови приказују, то значи филмови који носе лепоту у себи. Лепоту која уздиже и надахњује човека. То је лепота о којој је Достојевски говорио.

Да будем личан када говорим о Вашем филму. Сматрам да се за његово гледање треба припремити и срцем и душом, да би се упиле све поуке сценарија које Ваши глумци изговарају. Колико је важно да у 21. веку екранизујемо, на начин на који сте Ви то урадили са “Божијим човеком”, животе светитеља као што је то чињено у ранијим временима у књигама кроз житија?  

Хвала вам на комплименту. Ја сам ово радила из срца. Латила сам се теме која је веома блиска мојој души и за коју имам разумевање на личном нивоу. Дала сам све од себе. Ако је истина оно што ви и многи други осећају док гледају филм онда је Господ наградио мој труд и у том случају срећна сам да сам била посредник Његове благодати.

Шта је савременом човеку Свети Нектарије Егински?

Свети Нектарије Егински је путоказ ка срећи, успеху и слободи којима сваки човек тежи.

Аутор: Сава Самарџић

Фото: приватна архива Јелена Поповић

Слична вест

Иван Бркљач: „Тачкa повратка“

Желели смо да се упознамо са програмамом „Тачка повратка“, зато смо и разговарали са директором …

guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре