Лековити мелеми монахиња манастира Каменац

У срцу Шумадије, недалеко од питоме Груже у селу Честина подно Гледићких планина, налази се манастир Каменац. Спада у најстарије светиње овог дела Србије, врло поштован кроз шест векова постајања. Окружен раскошним зеленилом и лепо уређеним двориштем, манастир је последњих година постао надалеко познат по лековитим мелемима које прави сестринство. Кажу људи да помажу код разних бољки, па не чуди што у дворишту увек има путника намерника. Монахиње их  дочекују са ратлуком, хладном водим из манастирске чесме, али и топлим речима које нам највише недостају у ова времена.

Кандило гори шест векова

Није познато када је тачно манастир изграђен, па се за његов настанак везују бројне легенде. Најчешће се спомиње деспот Стефан Лазаревић који је, како се верује, манастир подигао крајем 14. и почетком 15.века. Предање каже да се у брду изнад светиње некада налазио велики каменолом из кога је вађен камен за изградњу манастира Каленић. Радници, који су камен товарили на магарце и тако га преносили до Каленића, сажалили су се на животиње, па су део товара остављали на оближњем пропланку. Једног дана туда је прошао деспот и збуњено упитао зашто стоји гомила камења. Радници су му објаснили, а он мудар и племенит каквим га Бог дао, нареди да се баш на том пропланку подигне црква око кога се свио манастир који је добио име Каменац.

Манастир се први пут спомиње у турским попису из 1528. и 1530. године када је у њему живео само један монах. Током векова Каменац је више пута страдао, али је увек изнова обнављан. Кандило никад није гашено кроз шест векова постојања, нити је манастир опустео. Сама манастирска црква посвећена Рођењу пресвете Богородице обновљена је 1547. захваљујући игуману Теофану, духовнику Симеону и породици Косировић о чему сведочи натпис изнад улазног портала у наос. Почетком 18. века братство манастира Морача предвођено игуманом Јоаникијем прешло у манастир Каленић. Уследила је обнова обе светиње, а Каменац је постао метох манастира Каленић.

Судећи по бројним записима у цркви и конацима, манастир је више пута сређиван и дограђиван. Уместо лоше ћерамиде кров цркве је покривен металним лимом 1830. Три деценије касније изграђена су северна врата а 1870. је живописана и постављен је иконостас рад Димитрија Посниковића. Како казују монахиње иза  цркве налазила се једна већа зграда четвртасте основе у којој је била смештена једна од најстаријих школа у Србији изграђена 1818. године. Како су некада зими снегови умели да завеју за ученике су направљене посебне одаје у којима су могли да преспавају, па се ова школа може сматрати претечом савремених интерната и ђачких домова. У почетку Каменац је био мушки манастир, али је по одлуци црквених власти преображен у женски. Данас у њему живи сестринство под руководством игуманије монахиње Марине коју је 2003. поставио тадашњи епископ Жички Хризостом.

Отисак стопе Светог Саве

Црква посвећена Рођењу пресвете Богородице саграђена је у облику триконхоса са витком куполом изнад централног простора наоса и засведена је полуобличастим сводом. Зидана је од ломљеног камена, док је под направљен у виду мозаика од мермерних камених плоча квадратног и правоугаоног облика. На самом улазу у цркву у камене коцке лево и десно уклесана су два голуба. Од пластичне декорације на фасадама истиче се кровни венац богато профилисан и моравског стила. На западу је накнадно дозидана квадратна припрата засведена слепом куполом. На зидовима у унутрашњости цркве је живопис из 1870. године. Дрвени двоспратни иконостас, рад чувеног Димитрија Посниковића, састоји се од 21 иконе дрвених парапетних плоча. Испод његовог приказа живота Исуса Христа наслућује се старији слој који вероватно чува још старије фреске. На барокном иконостасу налази веома чудан и редак случај сликања Богородице и архангела Гаврила у обрнутом положају. Манастир чува, како се верује, отисак стопе Светог Саве, на каменом зидићу фасаде цркве, као и не тако честу фреску Игњатија Богоносца једног од светаца православне цркве.

У дворишту се налази споменик ратницима палим у ратовима од 1912. до 1918. а изнад улазне капије у централну порту уздиже се високи бели звоник.

Манастир нема ризницу, па је његово највеће богатство вредно сестринство које већ годинама праве различите мелеме, тинктуре и чајеве од  лековитих трава које прикупљају у околини манастира. Део биља, тачније невен и лаванду узгајају на манастирском поседу, а део набављају са Таре, Голије и Јелице. По речима монахиња најтраженији производи су од печурке чистач и мелем од гавеза којим се лече преломи костију, јако је добар за зарастање рана и реуматских обољења. Монахиње праве чајеве од мешавине 15 различитих лековитих биљака, док печурку чагу, која важи за једну од најлековитијих гљива на свету наручују из Белорусије. Вредне монахиње праве и зимницу, ајвар, џем од перуанских јагода које саме узгајају, купиново вино, шљивовицу, али и домаће сапуне и шампоне без трунке хемије.

Аутор: Драгана Петровић
Фото: www.agropress.org.rs