Manastir Bukovo, Negotin
Фото: Иван Илић

Манастир Буково

Манастир Буково налази се у Тимочкој Крајини, удaљен четири километaрa југозападно од Неготина. Припада Епархији тимочкој која није била самостална црквена јединица све до ослобођења од Турака 1833. године и присаједињења Србији. До тада је припадала разним црквеним областима и била под јурисдикцијом разних помесних цркава. У раније хришћанско доба, била је саставни део архиепископије „JUSTINIANA PRIMA“, коју је 535. године основао византијски цар Јустинијан I.

Епископ града Аквеје (AQUAE) који се по својој прилици налазио код данашњег пристаништа Прахова на Дунаву био је потчињен аутокефалном архиепископу Прве Јустинијане чије је седиште било у Скопљу. Почетком 11. века образована је Охридска архиепископија (1014), која је поред осталих области на северу Балканског полуострва обухватала и Тимочку Крајину, изложену честим пустошењима, a чији је црквени положај увек био несигуран и несталан.

Тимочка Крајина је била повремено под јурисдикцијом охридске, трновске, пећке и цариградске архиепископије. Једно време (1718–1739) за време аустријске окупације, Тимочка Крајина је била у оквиру београдско-карловачке митрополије. После укидања Патријаршије пећке 1766. године, Тимочка Крајина је потчињена цариградском патријарху и улазила је у састав Видинске епархије. За време Првог српског устанка (1804-1813) који је 1807. г. захватио и Тимочку Крајину њом је управљао београдски митрополит, али од 1813. године Тимочка Крајина је опет била под управом видинског митрополита до 1833.

Чувеним султановим хатишерифом, издатим 1830. године, Србији је била призната аутономија по питању избора митрополита и епископа, a на основу које је кнез Милош одмах идуће године, повео преговоре са Васељенском патријаршијом, у које је обухватио и питање црквеног положаја Тимочке Крајине. Резултат тих преговора био је издавање синодског Томоса, у августу 1831. године, у коме је предвиђен начин бирања епархијских епископа оних области које се буду евентуално присајединиле Србији.

Вест дa је Тимочкa Крајинa присаједињенa Србији кнез Милош је саопштио митрополиту београдском Мелентију 25. маја 1833. године. Али сам акт о присаједињењу султан је издао тек новембра исте године и он је прочитан српском народу на скупштини у Крагујевцу 1. фебруара 1834. Следећег дана на Сретење рукоположен је први епископ тимочки Г. Доситеј Новаковић (1834-1854).

До ослобођења од Турака, 1833. године манастир Буково се у писаним изворима јавља само неколико пута. Писаних споменика о оснивачу и ктитору, као и времену настанка манастира готово и да нема. Постоји само неколико предања о томе.

По једном предању манастир Буково је задужбина Светог краља Милутина с краја 13. века што знaчи дa гa је краљ Милутин подигао после победе над видинским кнезом Шишманом 1291. године. У прилог овоме наводи се да се у ниши над главним улазним вратима налази фреска Светог Архангела Михаила, који је био заштитник краља Милутина, док је заштитник ове цркве Св. Никола. Изузетак би могао настати сaмо из почасти према ктитору.

Фото: Иван Илић

По другом предању, Свети Никодим Тисмански, подвизавајући се на просторима Тимочке Крајине подиже манастир Буково и још два манастира, Вратну и Манастирицу. Са овом претпоставком о датовању Букова слаже се и изјава Јосифа Милијевића, јеромонаха манастира Букова, којa је дата Конзисторији 1867. године, a у којој се, између осталог, каже да је „манастир сазидан отприлике пре пет стотина година, где и сада стоји, на месту где црква никако постојала није…“ Према овој изјави манастир је настао средином или у другој половини 14. века.

По трећем предању, оснивач и ктитор манастира Буковa је неко од властеле Тимочке Крајине и потиче из 15. века. У прилог овом предању иде текст урезан на каменој плочи која и данас стоји на западном зиду припрате манастирске цркве, у коме се каже да је манастир „подигнут за време српских Деспота“, што значи у првој половини 15. века.

Најреалнија претпоставка била би да је манастир настао после турских освајања, када је први већи талас миграције с Косова, Дрине и из Херцеговине почео да насељава земљорадничке крајеве Србије, па и долину Тимока све до Неготинске Крајине и Дунава. Избегли народ предводили су калуђери и свештеници који су, по доласку у североисточне крајеве Србије и Тимочку Крајину обнављали или подизали цркве и манастире.

Извор: www.manastirbukovo.org

Слична вест

Светиња у срцу Шумадије крије бројна чуда – манастир Липар

На брду Липару у селу Доња Сабанта,  десетак километара од Крагујевца налази се женски манастир …

guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре