Манастир Љубостиња код Трстеника

Последње уточиште кнегиње Милице

У удолини на левој обали мале планинске Љубостињске реке, пет километара северно од Трстеника, уздиже се манастир Љубостиња, задужбина најпоштованије српске књегиње Милице Хребељановић.

Након крвавог Косовског боја у коме је изгубила мужа кнеза Лазара, она је окупила око себе удовице изгинулих јунака, повукла се у манастир где се замонашила,  и под именом Евгенија служила Боду до последњег даха. Ту, у својој задужбини коју је за живота подигла за сећање и будућа поколења, је и умрла и сахрањена у манастирској цркви Успења Пресвете Богородице са леве стране од улаза.

Слутила косовску трагедију

Историја бележи да је манастир Љубостиња грађен од 1388. до 1405. године.  Ову светињу, Милица је градила по угледу на своје славне претке из династије Немањића. Према једној легенди она је желела да сагради манастир далеко од  свега и свих, јер је наслутила велику  трагедију која се догодила годину дана након почетка градње на Косову пољу када су 1389. године изгинули српски јунаци међу којима и њен муж кнез Лазар Хребељановић.

Након што је сину Стефану предала престо 1393. године, потпуно се повукла у овај манастир где је остала до смрти.  Манастир је постао њено уточиште где је туговала до краја живота због изгинулих косовских јунака, који су славно погинули бранећи Србију и православље. Поред ње прве монахиње биле су удовице српских јунака изгинулих у Маричкој бици и Косовском боју. Осим Милице у цркви, али са десне стране од улаза сахрањена је Јелена Мрњавчевић, кћи угледног властелина Душана и удовица деспота Угљеше који је страдао у Маричкој бици. Након што се замонашила добила је име  Јефимија, а у историји је остала уписана као једна од првих жена у Србији која се бавила књижевношћу и уметношћу. У свили са златним нитима извезла је чувени покров са похвалом кнезу Лазару, као дар манастиру.

Турским освајачима је овај манастир је био трн у оку. Највише је пострадао у доба Кочине буне одакле је и започео први устанак против турских освајача. У знак освете Турци су запалили цркву, изгореле су прелепе фреске на зидовима, а ризница кнегиње опљачкана. Осим црквених реликвија Турци су, каже предање, однели круну кнеза Лазара која се и данас чува у Истанбулу. У другој половини 17. века манастир је на кратко опустео, али је убрзо обновљен, па поново уништен од стране Турака. Како је забележено у Летопису манастира Љубостиње једно време је окупљао монахе, али му је враћена првобитна намена и поново је постао женски манастир после Другог светског рата. Данас је на његовом челу игуманија Христина која је ову дужност преузела по жељи сестринства 1995. после смрти њене претходне игуманије Варваре.

Бисер моравске архитектуре

Архитектура цркве Успења Пресвете Богородице убраја се међу најрепрезентативније споменике моравске школе. Француски византолог Габријел Мије са одушевљењем је написао да је ова црква моравску архитектуру довела до савршенства.

Над тролисном основом уздиже се купола која се ослања на четири слободна ступца. На западној страни налази се припрата засведена пространом ниском куполом. Спољашњем изгледу цркве мајстор је посветио нарочиту пажњу. Све четири фасаде украшене су богато изрезбареним каменим преплетима, који у виду широких појасева уоквирују врата, прозоре, који као да се нижу у повезаним аркадама дуж трију полигонских апсида, или испуњавају архиволте изнад плитко усечених декоративних ниша. Карактеристични хоризонтални венац дели спољне зидове у два дела – у доњем су смештени прозори са једним отвором или два окна чији су завршеци оцртани шиљатим луцима, какве срећемо у венецијанској готици. У горњем делу преовлађују розете испуњене разноврсним чипкасто изрезаним орнаментима.

На делу сачуваних фресака виде се одела, накит, инсигније владара, што је важно за проучавање материјалне културе онога времена. У припрати на западном зиду очувани су  ликови – лево од улаза књегиње Милице и кнеза Лазара, а десно деспота Стевана,  и његовог брата Вука. Од богатог живописа у храму су остали само фрагменати, и нешто очуваних детаља арханђела и светитеља као што су  Свети Симеон и  Свети Саве на југозападном ступцу.

Као једна од највећих вредности ове цркве је иконостас који је од 1866. до 1870. године осликао академски сликар Никола Марковић, из Београда, који се овим радом и прославио.

Занимљиво је да су сачувани трагови неимара који су манастир градили, и сликара фрески. Наиме, на каменом прагу врата која воде из припрате у храм уклесан је натпис: Протомајстор Боровић Раде. То је познати Раде неимар из народних песама који је градио цркву. Сликар Макарије уписао је своје име на луку изнад истих врата. Он припада групи македонских сликара који су пред навалом Турака прешли на север, и радили на црквама у Србији.

Аутор: Драгана Петровић
Извор: Agropress
Фото: Agropress