У фокусу
Фото: www.spc.rs

Слава Епархије шумадијске

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је 21. априла 2023. године, на празник Живоносног Источнка – Источни петак, свету архијерејску Литургију у храму Светих Јоакима и Ане у Међулужју.

Овај празник се прославља као слава Епархије шумадијске од 2011. године, а ове године је домаћин било архијерејско намесништво младеновачко. У велелепном међулушком храму епископу Јовану је саслуживало двадесет свештенослужитеља и седам ђакона. Лепоти богослужења допринео је хор крагујевачке Саборне цркве. У богонадахнутој беседи владика Јoван је истакао:

-Христос васкрсе! Ево нас, браћо и сестре, у Светлој недељи. Господ наш Исус Христос, како нас учи Црква и Јеванђеље, васкрсао је и Крстом и Васкрсењем победио рех и смрт. Заиста има ли веће радости за род људски од ове радости да је Христос победио грех, смрт и ђавола, како је то често говорио Преподобни старац Јустин ћелијски. Заиста Крстом, Васкрсењем својим и Вазнесењем Господ је испунио сав домострој, сав план како да спасе род људски. Најпре је Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, узео наш крст, узео је наше страдање, узео је нашу трошну природу, примио је на себе све наше осим грех. Како рече пророк Исаија: Он греха не учини, нити се нађе превара у устима Његовим. Примио је Господ, браћо и сестре, сву нашу муку, свако наше искушење, сваку нашу невољу. Узео је на себе, речју, наш крст и поистоветио се са нама тиме што је умро на Крсту. Учинио је крст не само знаком својим, него и знаком нашим, односно знаком победе и знаком вере наше. Крст је знак коме ми припадамо. Зато је Господ и рекао: Ко не узме крст свој…, или још пре: ко се не одрекне себе и не узме крста свог не може ићи за Господом, не може оптерећен човек собом, својом гордошћу, својом сујетом, својом славом, да иде за Господом, јер је он оптерећен самим собом. Господ управо хоће да нас растерети, Он хоће да нас ослободи. На првом месту да нас ослоби самих себе, а кад нас ослободи самих себе и кад се ми ослободимо самих себе, онда заиста прихватамо Христа као Спаситеља, као Избавитеља. Зато кажем да је Он узео на себе све наше осим греха. Зато је Христос рекао: Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити.

Браћо и сестре! Ако хоћемо искрено да размислимо и да будемо искрени и поштени, онда ћемо схватити и разумети да ми највише сами себе оптерећујемо и то собом. Највише својим егом, највише тиме што сам заокупљен собом, али заокупљен како да се истакнем, како да се покажем, како да се прикажем бољим него што јесам, значајнијим него што јесам. То је у људској природи и то је оно све што у ствари не дозовљава да заиста Христа примимо у себе и да носимо Христа у себи, да би Христос носио нас. Дакле, рекох браћо и сестре, Крст је знак наше припадности, наше вере. И отуда идентитет наше вере се црпи и произилази управо из Васкрсења, а не из неких ритуала. Не из неких наших обичаја, за које мислимо да се на њима заснива идентитет наше вере. Понављам и себи и вама, идентитет наше вере је управо у Васкрсењу, у вери у Васкрсење или другим речима у вери у загробни, вечни живот. То је та вера коју би требало да ми чувамо и којом би требало да живимо. Да чувамо веру, да би нас вера чувала. Да живимо вером, да би вером спознали и Бога и све тајне неба и земља, а значи и да би спознали и тајну другог човека. Све то управо произилази из Васкрсења, а то значи да доброта и врлине које носимо, које испуњавамо нису узалудне и неће бити узалудне. Све што добро учинимо на овоме свету, неће нам пропасти. Неће остати не награђено од стране Бога. Но, не смемо то што чинимо, да чинимо у своју славу и у своје име, да би могао казати – ја сам то, то и то створио – него да то чинимо у славу Божију. Кад чинимо у име Божије, чинимо у име свакога другога. Зато не можемо доброту да одвојимо од Бога, па да припишемо себи.

Нису узалудне наше врлине, па није узалудна ни наша истина. Бог је рекао у Јеванђељу – познајте истину и истина ће вас ослободити. Или како Христос још конкретније каже – Ја сам пут, истина и живот. Ево да размислимо само о овим речима, драга браћо и сестре, па онда заиста нећемо лутати по неком нашем нахођењу, него ћемо схватити да је једини прави и истинити и спасоносни пут, пут Господа. Ако идемо тим путем, што би рекао наш народ – ући ћемо у рај. Ако идемо својим путем, који није проверен Црквом, Јеванђељем, тај ће нас пут одвести у странпутицу. Онда ћемо залутати. Како ћемо се избавити? Како, сами? Пашћемо у провалију! Хоћемо ли моћи да изађемо из те провалије где сами себе просто гурамо? Па, не можемо. Слабе су наше снаге, слабе су наше људске моћи. Зато морамо да се уздамо у Бога. Нада је наша у Бога, зато треба да тражимо помоћ Божију, да тражимо руку Божију да би се држали за руку Божију. Ако се држимо за руку Божију, онда смо заиста на правом путу, онда ћемо заиста осетити радост, јер је Господ у нама. Онда ћемо осетити радост једни са другима.

Фото: www.spc.rs

Све то у Господу и преко Господа. Зато све што није у Господу и што није преко Господа, па да не знам какву љубав имам према неком човеку, према некој особи, то није права љубав. Љубав је само она која произилази од Бога. Зашто? Зато што је Бог љубав. Кад је Бог љубав и кад је човек у љубави са Богом, он је у љубави и са другима, али оној правој љубави. Не оној љубави, коју тренутно имам која када прође настаје пакао у човеку. Шта настаје пре пакла? Мржња. Зато људи када некога много воле, а не воле љубављу Божијом, него оном телесном, они се највише и разочарају. Зато све што имамо, а не приписујемо да је то Божије, па нека је наше рођено дете, ако мислимо да је то једино моје дете, могао си да га желиш колико си хтео, али ако ти га Бог није дао, ни то дете није само твоје. То је Божија љубав преко родитеља, којем је дато да има дете. Љубав се пројављује и преко оних који немају телесне деце и он осећа љубав према сваком детету и такви људи највише и најчешће воле децу највише воле другог човека, јер желе да испуне себе другим, односно да испуне себе љубављу.

Дакле браћо и сестре, требало би да знамо да се ни наша правда, ни наша љубав, на крају крајева се не завршава гробљем. Она настаје и даље да живи, зато ми волимо и наше покојнике. Ми не прекидамо наш однос са нашим покојницима. Зашто? Па, зато што верујемо у Васкрсење, а када верујемо у Васкрсење ми верујемо и у оне речи Христове које кажу да Бог није Бог мртвих, него Бог живих. Кад верујем у Васкрсење, ја верујем и да ћу се срести са мојим прецима, да ћу се видети са онима које сам волео и које волим. Љубав не престаје гробом, нити је гроб последња станица, него Васкрсење даје смисао сваком нашем добром делу које учинимо у овом животу. У свом нашем постојању, зато се радујемо Христовом Васкрсењу, које прослављамо ових дана, јер је то и наше васкрсење. Очигледно је да се Васкрсење Христово открива не само као победа над смрћу и пролазношћу, него и као јављање пуноће Божанске слободе дате човеку.

Слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од пролазности и смрти, која ослобађа од заробљености којом сам сам себе заробио, зато што мислим имам слободу и могу да радим шта хоћу, мога да говорим шта хоћу. Па, можеш, можеш како хоћеш, али наш народ каже – можеш како хоћеш, али не можеш колико хоћеш. То није слобода, то није пуноћа праве слободе, него је то другим речима слобода привидна, тренутна. Слобода Божија је вечна. Свака друга и другачија слобода представља само привид слободе и то је оно када се ми често уљушкамо, па оно што каже наш народ – лепо је понекад и у заблуди живети. Јесте, али то је само тренутно. Зато се радујемо васкрслом Христу, који је својом смрћу уништио смрт.

Радујући се Њиме, ми се радујемо самима себи. Вечним и бесмртним прецима нашим. Отуда је и историја српскога народа је историја само силом Васкрслог Господа нашега Исуса Христа, којим су се надахњивала сва наша прошла покољења и којима би требало и ми да се надахњујемо. И сва историја се огледа, ако хоћете, и српскога народа и читавог рода људскога, у страдању Христовом и Васкрсењу. Неодвојиво је то једно од другога. Не само Његовој личности, него и у нашој сопственој историји осветљеној управо Његовом Голготом и Његовим Васкрсењем. Ми тиме, драга браћо и сестре, потврђујемо оне истините речи да Васкрсења не бива без смрти. То је наш пут и тај пут нам је пропутио Господ, Он је све то нама рекао својим примером да преко Голготе идемо у Васкрсење и у Вазнесење.

Фото: www.spc.rs

Сабрани данас на овој Божанственој Литургији, коју овде данас сви служимо у овој васкрсној недељи, ми у ствари литургијски, што ће рећи да са благодарношћу Васкрслом Христу славимо славу Епархије шумадијске. Честитајући славу часном свештенству, преподобном монаштву, вама верни народе Цркве Божије у Шумадији, хтео бих драги моји да вам упутим речи благодарности и речи захвалности за све оно што чините за Цркву Божију у Шумадији. Кад чинимо за Цркву Божију у Шумадији, ми у ствари чинимо и за целу нашу помесну српску Цркву, али и за целу Цркву Христову. Ми смо управо део Цркве Христове. Дакле, браћо и сестре, хвала вам на томе што духовно доприносите да живи Црква Божија у Шумадији. Не само духовно, већ вам хвала и за љубав и за жртву, за све оно што се ради на подизању наших цркава, као што је и ова прелепа црква, подизање наших манастира, парохијских домова, манастирских конака, све то доприноси изградњи заједнице Божије у Шумадији. Но, зато да би и даље узрастали у изградњи и у изграђивању живе Цркве Божије, много је лакше саградити не знам какве и колико храмове видљиве, али је много теже изградити живу Цркву.

Нама без живе Цркве не требају ни ови храмови, али нам требају храмови да служимо службу, да се ту састајемо да се у њима молимо, да се у њима причешћујемо и зато би требало да имамо на уму за све ово што рекох ове речи Светог апостола Павла, које смо и данас чули у прочитаном Апостолу: Браћо, нека је у вама иста мисао која је у Христу Господу Исусу. И ове речи значе да је за свакога хришћанина главни циљ и, ако хоћете, крајња мета и највиши домет људске мисли управо мислити оно што је у Христу Исусу. Када је наша мисао усмерена ка мисли Христовој, онда неће наше мисли лутати. Онда ћемо само мисли сабирати да мислимо о добру и да говоримо о добру и да чинимо добро. Ко не уме да влада добро мислима својим, а то није лако, он не влада у ствари собом. Зато ће тај човек истицати само себе и само говорити – ја, ја, ја. Само ће истицати сопствени его. Зашто то такав човек чини? Зато што је у ствари свестан да нема тих врлина, али хоће да их скрива и сакрије тиме што ће се пред другима претварати другачији и бољи, него што јесте. Отуда свака људска мисао, ако се не преобрази у Христову мисао, она трули и сасушује се.

Нека нам Господ и Мајка Божја и овај данашњи дан – Источни петак – који данас славимо и као празник Извора који се догодио у Цариграду из које извире Жива вода, да се ми том Живом водом напајамо. Ако се не напајамо Живом водом, ми ћемо бити стално жедни и гладни. Зато је Христос рекао – ко једе моје Тело и пије моју Крв, тај има живот вечни. Нека нам Господ и Мајка Божија, коју данас такође прослављамо, помогну да имамо ту једну мисао, мисао Христа Господа. Да имамо једну жељу, а та је жеља наше спасење. Да имамо жељу да се спасемо и молимо Бога да нам буде милостив, да нам опрости грехе и да нас спасе и да нас сачува. Христос васкрсе!

Извор: www.spc.rs

Слична вест

Министар Мартиновић: снажна сарадња Министарства и ПКС-а  – остајемо усмерени на решавање свих изазова са којима се сусреће наша пољоприведа

Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде др Александар Мартиновић састао се данас са председником Привредне коморе …

претплатити се
Обавести о
guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре