У фокусу
Фото: СПОЈИ

СПОЈИ помогао 6 породица у још једној хуманитарној акцији на Косову и Метохији

У октобру 2022. године покренули смо нову акцију сакупљања донација за 22. већу хуманитарну акцију СПОЈИ-а за помоћ угроженим породицама на Косову и Метохији. Иста је трајала до 21. децембра 2022. године. Тада је као циљ постављено да помогнемо пет (5) породица, а процењена вредност хуманитарне помоћи коју је било потребно набавити била је 14.200 евра. На крају смо успели да скупимо 16.337,44 евра, од којих је 15.005,78 евра искоришћено за куповину крупне помоћи за шест (6) породица, док је 58,30 евра било потребно за трошкове банковне транскације. Путни и други трошкови завршне посете износили су око 210 евра, али смо овај пут покривени из сопствених средстава наших чланова који су кренули на пут. Остало је 1.279,14 евра у фонду за Косово и Метохију и искоришћени су за друге мање акције које смо спровели током 2023. године на Косову и Метохији.

Већ 27. децембра 2022. године смо уплатили сва потребна средства на банковни рачун наших пријатеља из Добротворне организације „Мајка девет Југовића“ при Епархији рашко-призренској. Наша браћа и сестре из Грачанице су нам и овај пут изашли у сусрет и били нам подршка у припреми, координацији и спровођењу хуманитарне акције на терену. Они су већ у јануару 2023. године подигли средства и кренули у набавку помоћи коју су до фебруара 2023. године испоручили породицама које смо обухватили у оквиру ове хуманитарне акције.

Затим је уследио период у којем су породице испоручену помоћ наменски употребљавали, а с обзиром на то да се радило већином о грађевинском материјалу, требало је неколико месеци да заврше потребне радове на својим домаћинствима.

Као што и већина међу нама зна, ситуација на Косову и Метохији је из године у годину све гора и гора. Скоро свакодневно пратимо у медијима тортуру над српским народом која се врши пред отвореним очима такозване међународне заједнице, скоро свакедневно од наших пријатеља са Косова и Метохије чујемо о неком инциденту који се догодио, као и о сталном притиску који се у свим сферама живота врши над српским народом, како би мало по мало паковао своје ствари и напуштао Косово и Метохију и своја вековна огњишта.

Нажалост многи подлегну притисцима, али је Богу хвала далеко више оних који су одлучни у својој намери да никад не напусте своју прадедовину. Управо таквим дискретним херојима ми желимо да помогнемо како бисмо их ојачали да остану, јер су такве породице снажан темељ ка будућем опстанку и повратку српског народа на Косову и Метохији.

Свих ових година могли смо да се уверимо у то да и поред све помоћи коју им набављамо и испоручујемо, а која има је преко потребна, далеко им је битније да на личном примеру осете да нису заборављени од својих браће и сестара ма где се они налазили, те нам при сваком доласку ставе до знања да им је најдраже кад их лично обиђемо – то им поред помоћи улива највећу наду да се вреди борити.

То је и разлог зашто смо дуже чекали са објавом овог завршног извештаја са ове акције. Обично објавимо први извештај када се испоручи сва помоћ, па затим завршни после завршне контролне посете у оквиру које још једном обиђемо помогнуте породице како бисмо се уверили да је помоћ веродостојно и наменски искоришћена. Овај пут смо сачекали завршну посету како бисмо све у једном могли да вам представимо.

ЗАВРШНА ПОСЕТА, август 2023.

Тако се скупила наша хуманитарна екипа састављена од наших чланова из Аустрије и пријатеља наше организације из Беча и Берлина, која је у августу ове године кренула пут Косова и Метохије.

На Газиместану

Како је нашим пријатељима била прва посета нашој Светој земљи одлучили смо да као прву тачку посетимо споменик културе – Газиместан. Место које подсећа на Бој на Косову, где вам се када стојите на самом врху и гледате на Косово поље пред очима приказују јунаци из косовске битке који јуришају пољима на која гледате са високог пирга.

Света Литургија у манастиру Грачаница

Надахнути тим осећањем, осећањем Цара Лазара, Милоша Обилића и свих косовских јунака, кренули смо ка манастиру Грачаница на Свету Литургију, где смо се после исте састали са оцем Јованом Цветковићем и са Николом Васићем, председником Хуманитарне организације „Косовско поморавље“, са којима смо разменили искуства о ситуацији на Косову и Метохији као и о животу и нашем залагању у Аустрији и другим деловима дијаспоре.

У разговору са оцем Јованом Цветковићем после Свете Литургије

Након пријатног разговора у оквиру манастирских зидина састали смо се са пријатељима из ДО „Мајка девет Југовића“, кренули у набавку слаткиша и грицкалица за децу, те смо кренули са обиласком породица које су биле обухваћене нашом 22. већом хуманитарном акцијом на Косову и Метохији.

1.) Породица Стефановић из Доње Гуштерице код Липљана

Чланови породице: Ратка (58 год.), синови Слободан (34), Славиша (32), Милан (30) и Младен (28), као и снаја Анђела (21).

Славиша ради у Дому културе као ноћни чувар и има плату од 250 евра. Младен ради приватно кад има посла. Милан и Анђела раде сезонски посао у Црној Гори. Обрађују 3 хектера земље за своје потребе.

Пре помоћи
После помоћи код Стефановића, дозидан је део куће.

Ова породица је расељена из Бабљака, општина Урошевац. Живели су као подстанари дуго година, те су продали кућу коју су имали у Бабљаку. Тако су купили плац у Гуштерици и направили кућу.

С обзиром на то да сви и даље живе у једном домаћинству, а један брат се оженио, немају довољно простора, те им је било потребно проширење куће.

С тим циљем смо им обезбедили грађевински материјал у вредности од 2.801,94 евра.

При нашем доласку смо могли да се уверимо да су планиране радове завршили, те је разлика видљива, али им је ипак потребно да наставе и заврше прошорени део куће.

2.) Породица Перић из Прековца код Новог Брда

Затим смо се упутили до Прековца и породице Стефана Перића. Дочекале су нас његова супруга Марија (25) са сином Богданом (2) и мајка Снежана (57), док породицу још чине: отац Бранислав (63), брат Душан (34), снаја Мирјана (34), братанац Димитрије (3) и брат Никола (27).

Пре помоћи
После помоћи код Перића

Од примања имају Стефанову плату од 35.000 динара (око 300 евра) коју зарађује као наставник у школи. Отац Бранислав ради у полицији и зарађује око 500 евра. Обрађују 2,5 хектара земље за своје потребе.

Перићи сви живе у истом домаћинству, а због недостатка места Стефан је започео градњу своје куће коју нису у стању сами да заврше.

Мали Богдан се посебно обрадовао слаткишу

Из тог разлога смо Перићима обезбедили материјал за изолацију куће у вредности од 1.899,90 евра. Сви радови су уредно приведени крају у шта смо могли на лицу места да се уверимо, а највише нас је обрадовао дочек слатког дечака Богдана.

Посета фарме Народних кухиња у Прековцу

Кад смо већ били у Прековцу, наш пријатељ Милош Максимовић из „Мајке девет Југовића“ искористио је прилику како би нама и нашим пријатељима показао фарму Народних кухиња о којој исто брине наша пријатељска организацији којој припада Милош. Наши пријатељи из Беча и Берлина су први пут имали прилике да виде фарму крава, коза, коња и друге делове који су од изузетног значаја пре свега за Косовско Поморавље, али смо се и ми који бар једном годишње посетимо КосМет, могли да се уверимо у огроман напредак фарме Народних кухиња што нас изузетно радује, истовремено знајући да је и Народним кухињама потребна редовна помоћ и подршка како би одржали рад у континуитету, а од којег зависе многе породице.

3.) Породица Здравковић из Бостана код Новог Брда

После обиласка фарме посетили смо породицу Здравковић из Бостана, које се налази у близини. Чланови породице су Зорица (51), супруг Драган (55), ћерке Данијела (29) и Аница (24).

Од примања имају Зоричину плату од 80.000 динара (око 680 евра) коју зарађује у амбуланти у Прековцу, док Драган ради приватно у Београду кад год је то могуће. Данијела и Аница су студенткиње.

Пре помоћи
После помоћи код Здарвковића

Нас је дочекала Зорица која нам је испричала како им је 2002. године украден трактор. Они су почели да реновирају кућу на којој су заменили кров, те им је за тај подухват била потребна наша помоћ. Како нису хтели да узимају мајсторе и излажу се додатном трошку, изнајмили су скелу како би Драган сам могао да одради изолацију на кући. Како то и није баш једноставно када ради један човек, радови су се одужили и нису били у потпуности готови у тренутку наше посете, али је материјал свакако наменски искоришћен што се да видети и на фотографијама.

Вредност купљеног материјала износио је 2.200,70 евра.

4.) Породица Ристић из Јасеновика код Новог Брда

Од Бостана смо се упутили ка Јасеновику и породици Ристић. Отприлике половина пута је неасфалтирана.  Дочекао нас је старешина породице, Славиша (49), док породицу још чине супруга Снежана (45), син Ненад (24), снаја Миљана (21) и ћерка Стевана (16).

Пут до Ристића

Од примања имају Снежанину плату 45.000 динара (око 385 евра), која ради у школи као помоћни радник, као и Славишин минималац од 11.000 динара (око 95 евра). Обрађују 2 хектара земље за своје потребе.

Они су недавно пре наше помоћи успели да одраде изолацију на кући, а нас су замолили за нову столарију (прозори и врата), плочице за ходник, фрижидер и машину за прање веша, што смо им обезбедили у вредности од 2.101,92 евра.

Пре помоћи. Стара столарија.
После помоћи. Нова столарија.
После помоћи. Нова врата.
Нова машина за прање веша код Ристића
Нови фрижидер код Ристића.

Сву помоћ су уредну употребили, нову столарију поставили, док им је још остало да поставе нове плочице у ходнику.

Славиша нас је дочекао домаћински уз домаћу ракију, а по обиласку домаћинства наставили смо даље ка следећој породици.

Плочице чекају још у старој помоћној кући на постављање.
Код Ристића у Јаснеовику

5.) Породица Тасић из Бољевца код Косовске Каменице

То је била породица Тасић из села Бољевце. Чланови породице су Милош (31), супруга Весна (33), синови Андреј (4) и Филип (1), као и мајка Добринка (65).

Милош ради као ноћни чувар у школи где зарађује 22.000 динара (око 190 евра). Весна зарађује 30.000 динара (око 260 евра) као наставница у школи. Обрађују 3 хектара земље за своје потребе.

Пре помоћи
После помоћи код Тасића
Пре помоћи
После помоћи

Живе у старој кући коју су мало уредили, а почели су да праве додатну просторију како би могли да се прошире.

Када смо стигли затекли смо их у послу, тј. у поправљању аута. Дочекани смо врло љубазно, а највише су нас обрадовали осмеси Андреја и његовог млађег брата Филипа.

Ново купатило код Тасића

Тасићима смо обезбедили материјал за изолацију нове просторије, као и столарију за исту (врата и прозоре), а за кућу коју су почели да сређују смо им обезбедили материјал за купатило које смо тако потпуно обновили. Вредност помоћи је износила 3.000,66 евра.

Врло задовољни видљивим резултатом и напретком упутили смо се ка последњој породици коју смо обухватили овом хуманитарном акцијом.

6.) Породица Савић из Божевца код Косовске Каменице

Пут ка породици Савић био је веома леп, али и тежак, јер је махом неасфалтиран и узак, али смо зато могли да посматрамо и уживамо у прелепим пределима наше јужне покрајине. Чланови породице су Данијела (36), супруг Света (53), ћерка Драгана (16) и син Немања (18).

На путу до Савића
Сведок прохујалих времена на путу ка Савићима

Примају дечији додатак од 6.000 динара (око 50 евра) и социјалну помоћ од 9.000 динара (око 80 евра). Повремено Света ради приватно у Београду када се укаже прилика.

Баве се сточарством, имају 6 крава и обрађују 3 хектара земље за своје потребе. За сада живе у две просторије, те је потребно да заврше трећу. Обезбедили смо им материјал за изолацију куће, као и нову столарију (врата и прозоре) у укупној вредности од 3.000,40 евра.

Пре помоћи
После помоћи код Савића

Нас је овом приликом дочекала Данијела и њен девер који им се често нађе. Испричали су нам о тешкој ситуацији у којој се налазе они и цео наш народ на Косову и Метохији. Поред свакодневних тензија на политичком и међуетничком нивоу, те сталних притисака које трпи наш народ, економска ситуација је очајавајућа, због чега млади само чекају тренутак да крену на студије и упуте се у Косовску Митровицу или ка централној Србији, а после где их пут нанесе – често ка западним земљама…

МЕТОХИЈА – ПРИЗРЕН, ВЕЛИКА ХОЧА, ВИСОКИ ДЕЧАНИ, ГОРАЖДЕВАЦ, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

По обиласку свих породица којима смо помогли у оквиру наше 22. веће хуманитарне акције на Косову и Метохији, а укупно 37. хуманитарне акције СПОЈИ за наш народ у нашој јужној покрајини, упутили смо се преко Грачанице ка Призрену. Крај путева смо често виђали рушевине спаљених и напуштених српских кућа, где данас више нико не живи. Оне су данас сведок страдања једног хришћанског народа, који је у Европи 21. века напуштен од скоро свих, али који се ипак не предаје и упркос свему опстаје на вековним огњиштима.

Само неке од порушених или спаљених кућа крај пута
Синан Пашина Џамија у Призрену, која је саграђена од камена порушене цркве манастира Светих Архангела

У царски град Призрен смо стигли у вечерњим часовима мада још није био пао мрак. Скоро два сата смо трагали за паркинг местом. Град је био препун људи који су се из свих крајева дијаспоре сјатили у своју домовину. У тој потрази смо хтели да пређемо преко моста недалеко од призренске Богословије, али нам косовски полицајци нису дозволили. Полицајац који нам се обратио на скоро чистом српском језику, испоставило се да је Албанац који је годинама радио на Карабурми. Док су неки међу нама паркирали аута чак на изласку из града, други су посетили Богословију Светих Ћирила и Методија која је 2011. обновљена и поново почела са школовањем будућих српских православних свештеника.

Испред Храма Светог Ђорђа у центру Призрена. Сликао нас је један немачки туриста.

У Призрену нас је дочекао наш пријатељ Срђан Петровић из Велике Хоче. Он је са својим млађим сином Луком у марту 2022. године гостовао код нас у Инзбруку у оквиру аустријске премијере филма Горана Радовановића „Чекајући Хандкеа“. Породици Петровић су у децембру 2022. године косовски полицајци упали у домаћинство и запленили сво вино које су мукотрпним радом произвели. Биле су то мучне и тужне сцене које смо пратили из Аустрије, али и пренели нашим аустријским пријатељима шта се заиста збива на терену.

У манастиру Светих Архангела код игумана Михаила.

Из Призрена, који је заиста посебан град, другачији од скоро свих на Косову и Метохији, упутили смо се ка манастиру Светих Архангела. Пао је већ мрак, али нас је игуман Михаило домаћински дочекао са ходочасницима из централне Србије, као и из Минхена. Провели смо неко време у пријатном разговору са игуманом Михаилом и свој браћи и сестрама, а посебно нас је обрадовао и сусрет са гостима из Минхена који знају за рад СПОЈИ, а чија је ћерка матуру у Баварској примила у народној ношњи, као што је један од наших оснивача, Владимир Влајић, примио магистарску диплому Универзитета у Инзбруку у шумадијској народној ношњи.

Код наших пријатеља, породице Петровић.
Мурал Петеру Хандкеу, који је био чест гост у Великој Хочи.

Из задужбине Цара Душана крећемо ка Великој Хочи и виници Петровић, код наших пријатеља Петровића, који нас такође дочекују отвореног срца, као прави српски домаћини. Спремили су традиционалну српску трпезу, коју смо дегустирали уз домаћу ракију и њихово изванредно домаће вино. Иако је већ била ноћ а сати ситни, због тесног распореда нисмо имали друге могућности, те смо прихватили позив наших домаћина да нам покажу Велику Хочу, која мора да се доживи, тешко је све то описати речима и дочарати сликама.

Са Петровићима у Омладинском центру Велике Хоче

Од мурала са цитатом Бранислава Нушића, преко мурала славних српских и светских личности од којих нам је аустријски нобеловац Петер Хандке посебно драг, па преко куће Лазара Кујунџића и будућег музеја вина, иако је била ноћ, уопште није умањило наш доживљај Велике Хоче, чак напротив, ноћ је свему дала једну посебну чаробну ноту. Пре него што смо отишли на кратак одмор, јер нас је за пар сати већ чекао пут ка Високим Дечанима, искористило смо прилику да посетимо и Омладински центар Велика Хоча, који води Милан Петровић, старији Срђанов син. Одиграли смо неколико партија стоног фудбала на столу који је СПОЈИ донирао уочи Видовдана 2022. године. На крају је разултат био братски – нерешено 2:2 у партијама.

Наш драги отац Исаија нам прича о манастирској цркви.

Рано ујутру смо се упутили ка Дечанима на Свету Литургију. На пункту КФОР-а испред манастира смо срели македонске, а у манастиру италијанске војнике, који су били расположени за разговор. После Литургије дочекани смо уз домаћу кафу и домаћи сок братије манастира, после чега нас отац Исаија спровео кроз цркву и објаснио најбитније детаље. То је било од посебне користи за наше пријатеље из Беча и Берлина, који су први пут били на Косову и Метохији, али и за нас остале као обнављање градива.

Кивот са моштима Светог Краља Стефана Дечанског

У манастирској продавници смо наишли на туристе из Барселоне који су обилазили манастире у северној и централној Србији, као и у нашој јужној српској покрајини. Врло радо смо прихватили позив наших пријатеља из братије Високих Дечана да останемо на ручку, после чега смо се упутили ка Гораждевцу.

Спомен-чесма страдалим полицајцима Стевановићима

У Гораждевцу, који је удаљен око пола сата од Високих Дечана, а у непосредној близини је Пећи, дочекао нас је Милић Петровић са радија Гораждевац. С њим смо обишли сеоско гробље, на којем се на први поглед да приметити вековно постојање српског народа на овим просторима. Поред старих гробова, који су добро очувани и сведоче о богатој историји српског народа на овом простору, ту су и новији гробови из периода 90-их као на пример гроб браће Стевановић, полицајаца, који су са 20 и 22 године страдали 96. и 99. године прошлог века. Баш када смо били на гробљу срели смо једног мештанина из Гораждевца који се одселио у Београд, где живи са породицом, али редовно долази у посету родитељима и пријатељима. Он је познавао једног од двојице, били су школски другови. Испричао нам је причу о њему, док му је глас задрхтао а очи напуниле сузама, баш као и нама који смо слушали ту причу, у месту у којем се осети да је многострадално.

Одмах поред гробља, на којем се налази најстарија црква брвнара у Србији која датира из 16. века и посвећена је Светом Јеремији, налази се фудбалски терен на којем је у припреми био меморијални турнир посвећен Ивану и Панту Дакићу, који су као деца у августу 2003. убијени док су се купали на импровизованој плажи покрај реке Бистрице. Ту је и црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, коју смо такође посетили.

У центру Гораждевца налази се и полицијска станица. На њој је до скоро била истицана српска застава, уместо које је постављена „косовска“. Гораждевац је више пута био мета напада и пљачки, које се и дан данас нажалост дешавају. Зато је пре пар година покренута акција више хуманитарних организација међу којима је био и СПОЈИ, како би се обезбедио видео надзор за село. Та акција је уродила плодом те је видео надзор био постављен, али су пре неколико месеци све камере које су окренуте према главном путу морале бити уклоњене.

Код Веска (у плавој штрајфнастој мајици), који нам је испричао невероватне приче мештана Гораждевца.

За сам крај посете Гораждевцу обишли смо породице Кастратовић, Портић и Јанџиковић, како бисмо се уверили у чињенично стање на терену, јер ћемо им уз помоћ братије манастира Високи Дечани помоћи у нашој наредној хуманитарној акцији на Косову и Метохији. Овде желимо да истакнемо разговор са Веском, рођаком Пера Кастратовића, а чије је домаћинство одмах поред Перовог. Он нам је испричао како се пре пар месеци усред ноћи догодила крађа крава у њиховој улици, целу шталу су испразнили лопови. Нажалост нико на време није чуо шта се догађа. Када су изашли, већ је све било готово. Нико није одговарао за ову крађу, нити постоји нада да ће починиоци икад бити ухваћени. Штета је велика, али мештани Гораждевца, баш као и Веско и његова супруга која је са Мањаче у Републици Српској дошла код њега у Метохију, уливају велику наду, јер су неустрашиви, позитивни и упркос тешкој ситуацији, они збивају шале, често и на свој рачун. Ваљда је то формула опстанка у тако суровом окружењу.

У Пећкој Патријаршији

После Гораждевца кренули смо ка Пећи где смо посетили Пећку Патријаршију. Тамо смо се пред повратак у централну Србију још једном духовно окрепили окружени вишевековном живом историјом нашег народа и цркве на нашој светој земљи.

Као и у Призрену, велика гужва нас је затекла и у Пећи, те нам је за излазак из истог требало скоро два сата, иако се не ради о великом месту. Кренули смо назад, преко Косовске Митровице где нас је затекла ноћ. Пред улазак у централну Србију прошли смо преко огромних лежећих полицајаца који су се налазили између зидова на новопостављеним пунктовима „косовске“ полиције који су током ове године никли на северу Косова и Метохије.

Препуни разних утисака, стигавши својим кућама пред зору наредног дана, преморени телесно, али окрепљени духовно, можемо једно са сигурношћу рећи – вратићемо се поново! Јер поред све помоћи коју смо успели да обезбедимо уз подршку наших пријатеља и преко 410 донатора широм света, а уз подршку пријатеља из „Мајке девет Југовића“ и испоручимо и обиђемо све породице, нашем народу на Косову и Метохији је најбитније да их редовно обилазимо и пружимо им братску и сестринску подршку, да знају да нису заборављени и да њихова борба за опстанак на вековним огњиштима није узалудна!

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

Уколико желите и ви да помогнете угроженим породицама на Балкану можете током 365 дана у години донирати добровољни прилог по вашим могућностима и жељама путем једне од могућности донирања.

Извор/фото: СПОЈИ

Слична вест

Обележен свечани почетак овогодишњег СИГМА мерења напретка у спровођењу реформе јавне управе у Србији

Поводом свечаног почетка овогодишњег СИГМА мерења напретка оствареног у спровођењу реформе јавне управе у Србији, …

претплатити се
Обавести о
guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре