Српско-Грчки односи пре Првог светског рата

Почетак

Србија и Грчка успоставиле су дипломатске односе тек 1868. године. На приближавање ова два народа свакако су утицали географска близина, иста вера и вековно припадање цркве под јурисдикцију Цариградске патријаршије, али изнад свега и сличне историјске околности током дугогодишње турске владавине на Балкану. У прво време, солидарност и међународна сарадња двеју земаља огледала се у одзиву добровољаца у устанцима против Османлија, како током Првог српског устанка (1804-1813), тако и током Грчког рата за независност (1821-1830). Устанак 1804, који се de facto сматрао и првим ослободилачким ратом против Отоманске царевине, омогућио је Србима да стекну углед на Балкану и једну бољу слику на Западу, где је за многе западњаке ова земља била готово или у потпуности непозната. Иако овај устанак није довео до потпуног ослобођења српске територије, имао је великог одјека у областима Балкана које су се још увек налазиле под турском управом. ( Јасмина Томашевић, Велики рат и „мали“ човек: сведочење српских војника, Нови Сад 2018, 229.)

Фазе

Узимајући у обзир спољне факторе, могли бисмо издвојити три различите фазе српско-грчких односа, почев од првих ослободилачких борби за независност, па до Првог светског рата. Прва фаза обухвата период до Берлинског конгреса, када су се односи двеју земаља формирали око идеје о балканском савезништву које би представљало противтежу ослабљеном Отоманском царству. Током друге фазе, Велика источна криза (1875-1878) и одлуке Берлинског конгреса довеле су до захлађења односа, када је Србија све отвореније показивала своје интересовање према југу, претендујући на области северне Македоније. Током ове фазе, идеја удружене борбе против Турске попримила је облик заједничког суочавања са бугарским утицајем у Македонији и трајала је до маја 1903, када је у Београду убијен краљевски брачни пар династије Обреновић. Након овог догађаја, који је изоловао Србију од већине европског света у којем је слика земље била знатно нарушена, Београд је усмерио пажњу ка Атини, у покушају да обнови добре, “старе“ везе. Њихова заједничка борба поново је постала стварност током Првог балканског рата, док су српско-грчка сарадња и пријатељство достигли врхунац неколико месеци касније – у Другом балканском рату. (Ј. Томашевић, 230.)

Православни народи Балкана против Турака

Прва фаза српско-грчких односа, која је трајала до Берлинског конгреса, одисала је романтичним духом епохе коју су обележили национални програми, као и балканска визија Ригаса Валестинлиса, познатијег као Рига од Фере. Поред Начертанија, које је представљало основу српске спољне политике све до Првог светског рата, током истог периода тадашњи премијер Грчке Јоанис Колетис саставио је национални програм „Велике идеје (гр. Μεγάλη Ιδέα), којим се грчка држава водила све до Малоазијске катастрофе 1922. године. С друге стране, Рига од Фере – који је убијен у Београду 1798 – оставио је новим нараштајима идеју о једној балканској конфедерацији, изграђену на начелима Француске револуције, у којој би грчка култура имала почасно место. Одредио је православље као главну религију конфедерације, дајући тако посебан тон народима који су у Отоманском царству припадали православном миљеу. Надахнути револуционарним идејама, Грци су посебну пажњу обратили на православну и патријаршијску Србију, која је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије остала до 1879. године. (Ј. Томашевић, 230-231.)

Уговор о савезу у случају сукоба са Османским царством потписан је 1867. године.

Приближавање два балканска народа је у одређеној мери олакшавало присуство грчке заједнице, која је на простору Србије боравила од почетка XVIII века. Махом је била реч о грцизираним Власима (Цинцарима) који су се бавили трговином у српским областима под турском влашћу, као и у областима тадашње Аустроугарске, у којој cy уживали значајне трговинске повластице. Ови носиоци грчке културе су путем својих економских активности успели да стекну значајне иметке а истовремено и друштвени и културни престиж у српском друштву. Иако се грчки елемент током XIX века интегрисао у српско друштво услед различитих околности, били су и даље видљиви његови трагови.

По оснивању грчких основних школа у Србији – у Београду 1718, Новом Саду 1730. и Земуну 1794 – којих је до краја XVIII века било укупно двадесет и три, уследило је и увођење грчког језика у српско образовање, па се грчки учио готово у свим гимназијама, многим основним школама, као и у трговачкој школи у Београду. (Ј. Томашевић, 231-232.)

Спорно питање – Македонија

Национални програми Грчке, Србије и саме Бугарске, који су све више били спровођени у дело нису могли да коегзистирају; другим речима, Балкан није био довољно велик, како би истовремено на његовој мапи постојале Гарашанинова Велика Србија, Колетисова Велика Грчка и Велика – касније Санстефанска – Бугарска. У романтичарском и утопијском духу тога времена, Србија и Грчка су започеле преговоре који су довели до поменутог уговора 1867 године. Њиме је било предвиђено да у случају поделе територије пораженог Отоманског царства Грчка припоји себи Епир, Тесалију. Тракију и Егејска острва, док би се Србија проширила на Босну, Косово и Метохију, северни део Албаније и на Црну Гору, сем ако се Цетиње не изјасни о својој самосталности. Ипак, ова војна сарадња никада се није остварила. Нејасно је и какав су договор две земље постигле по питању Македоније, с обзиром на то да је Гарашанинов национални програм у односу на грчку страну имао различита схватања по питању граница те области. Међутим, ово ће остати недефинисано и током неколико наредних деценија. Србија у време кнеза Михаила Обреновића (1860-1868) joш увек је свој поглед усмеравала ка Босни и Херцеговини, преко које је прижељкивала да осигура излаз на Јадранско море.

Ситуација се драстично променила само једну деценију након његовог убиства, када се тежиште српске спољне политике преместило у Македонију, чиме је Београд започео ново поглавље у српско-грчким односима. Одлукама Берлинског конгреса, Србија и Црна Гора стекле су своју независност, али је Аустроугарска добила право да окупира територију Босне и Херцеговине. Окупација је значила да he велики део српског народа и даље налазити под страном управом, док су у исти мах били осујећени планови Београда о изласку на Јадран. Од тог тренутка, Србија је показала аспирације ка областима северне Македоније и започела активну борбу против рада бугарске егзархије, преко својих дипломата, учитеља и свештенства. С друге стране, српска влада је улагала напоре за проналажењем компромиса са грчком страном. ( Ј. Томашевић, 234-235.)

Начелни договор је био да Србији припадне северна, а Грчкој јужна Македонија. Споран је био средишњи део, где су Битољ, Прилеп, Струмица, Крушево и Охрид. Одсуство потпуног договора око Македоније је спречило да јавне манифестације међусобне солидарности (као када је 1889. године у Атини свечано обележено 500 година од Косовске битке, а у Београду подигнут споменик Риги од Фере) прерасту у конкретну акцију ка остварењу заједничког циља. Када је три деценије након потписивања савеза (1867) за помоћ у борби против Турака, избио Грчко-турски рат, Србија је остала неутрална, због чега је од Османског царства добила црквене, просветне и културне повластице у Битољском и Солунском вилајету. Срећна околност за приближавање Србије и Грчке је била што је Бугарска била већи конкурент у Македонији и једној и другој држави. Све три државе су се ипак ујединиле против Турака у Првом балканском рату (1912), али је нерешена ситуација у Македонији довела до Другог балканског рата (1913), у којем су се Србија и Грчка, са савезником из претходног рата – Црном Гором удружиле и са четвртом православном балканском државом Румунијом, па чак и са Турцима ратовали против Бугарске. Епилог је био да су Србија и Грчка миром у Букурешту (10. августа 1913) први пут постале суседне државе.

Државни интереси испред братске солидарности

Поред свих немира у српско-грчким односима, опстала је идеја савезништва. Напори српских политичара за проналажењем компромисног решења са грчком страном по питању поделе македонске територије коначно су уродили плодом. Српско-грчка сарадња се свакако кретала у оним оквирима какве су желеле земље потписнице, док је њихов основни покретач била Бугарска. Другим речима, када је српска страна и пре слома бугарских снага у Македонији, иницирала идеју о савезништву против Аустроугарске, Атина није показала спремност да уђе у сукоб са Бечом. Чак ни српско-грчки уговор о савезу из 1913, којим је пред виђена војна помоћ у случају напада треће земље (дакле, не само Бугарске) на Србију или Грчку, грчки краљ Константин није сматрао обавезујућим по његову земљу у тренутку када је сукоб попримио европске размере. С друге стране, Београд је изразио негативан став о томе да у војном смислу подржи Атину 1913. у сукобу са Цариградом због острва Источног Егеjа. Као што је закључио историчар Хастотис, било би и неразумно – услед геополитичких чињеница тог времена, да је Грчка интервенисала у једном регионалном српско-аустријском рату, као што би такође било несхватљиво и српско мешање у један локални грчко-турски сукоб по питању острва, на која није полагала никакво право нити су се она налазила у сфери њеног интересовања. (Ј. Томашевић, 239-240.)

Мит који опстаје

Иако мит о српско-грчком пријательству није био увек одраз стварности, у којој често нису заједно корачала „политичка ривалства“ и осећања два народа, проналажен је начин да тај мит опстане до Првог светског рата, штавише и до данашњих дана. Српско-грчка сарадња и пријатељство, колико год да су се током конкретних периода сматрали само празном фразом, постали су саставни елемент српске и грчке националне свести. (Ј. Томашевић, 242.)

Извор: www.istorijskacitanka.wordpress.com

Слична вест

Dani starih zanata

„Дани старих заната“ у Новом Саду

Манифестација „Дани старих заната“ је одржана 23. и 24. октобара 2021. у тржном центру ,,БИГ” …

guest
0 Коментари
Inline Feedbacks
Види све коментаре