Светски сликар испод Ловћена – Петар Лубарда

Желио сам једино да сликам онако како осећам. …Мој највећи учитељ била је заправо Црна Гора.

Петар Лубарда (1907-1974), један од најзначајнијих сликара ХХ века, рођен је у Љуботину крај Цетиња. Својим уметничким опусом прославио је у свету и Прву и Другу Југославију. Својим слободоумљем у време једноумља давао је примере како се ваља борити. Био је на путу да створи сликарство националног карактера и интернационалног значаја. Мотиви његове уметности били су црногорски пејзаж и осећај народне поезије.

За своју околину био је само дечак кога нико није озбиљно схватао. Његови дечачки цртежи најављивали су будућег сликара великог талента и стваралачке снаге. Петар Лубарда је своје учитеље имао у старим мајсторима и то само док је у њима налазио подстицај. Настојао је да увек измери свој рад са признатим уметницима и одатле настављао даље. Уметнички почеци у бесудној земљи Краљевини Црној Гори били су тешки. Лубардин отац Ђуро, официр црногорске војске, и мајка Марија нису били задовољни, што њихово најстарије од шесторо деце слика. Међутим, отац му је једном неочекивано донео боје за сликање. Будући велики уметник га је са чуђењем питао: „Зашто си ми их купио кад не волиш да сликам“? Отац му је на то кратко одговорио: „Купио сам ти да их се задовољиш“!  

Прву самосталну изложбу приредио је у Никшићу 1925. године. Исте године стиже на студије уметности у Београду на класу Бете Вукановић, Васе Помoришца и Љубе Ивановића. Излаже у Београду, где је и почела његова успешна каријера, Риму и Паризу где је и боравио у два наврата пре Другог светског рата (1926-1932. и 1938-1940). За његов први одлазак у Париз везана је прича како је прво отишао у музеј Лувр на „поклоњење“ ремек-делима светске уметности. У време другог боравка у престоници светске уметности настала су његова два дела (Заклано јагње и Фазан) која су била предсказање рата који ће ускоро захватити Краљевину Југославију.

Други светски рат је провео у заробљеничким логорима Италије и Немачке где и даље црта. Након рата, изморен и духовно скрхкан обрео се у порушеном родном Цетињу где са Милом Милуновићем оснива прву Уметничку школу. Обнова порушене, сада већ ФНР Југославије, захтевала је друштвену ангажованост у свим порама друштва па и у уметности. Представе обнове земље биле су основна идеја тадашњег сликарста опет на иницијативу агитпропа. Многи уметници изабрали су тишину и повлачење, неки су се приклањали док су неки и одолевали. Наступило је време политичког дискредитовања, удаљавање из културног живота и на крају неретко довођење живота у питање. Лубарда се својим сликама Жетва-вршидба (1946) и Вагонет (1948) донекле приклонио културним тенденцијама времена. Маја 1951. године Петар Лубарда је у галерији УЛУС у Београду приредио слободну изложбу која није била у складу са тадашњом културном политиком. Био је то културни шок оног времена јер изложба није негирала постојеће стваралаштво и није била посвећена естетици социјалистичког реализма. Након ове изложбе Лубарда одлази и представља своју уметност у великим светским метрополама Бечу, Лондону, Паризу, Сао Паолу, Њу Делхију, Бомбају.

Године 1970. одбија да уђе у одбор за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену резигниран рушењем Његошеве капеле. Исте године је одбио и да излаже на изложби послератне уметности Црне Горе у музеју савремене уметности у Београду јер се као српски сликар „не сматра Црногорцем“. Разлике међу народима у СФРЈ све су видљивије 70-их година. Недовољна саобраћајна повезаност утицала је додатно њих. Из тог разлога Петар Лубарда поклонио је 1971. две слике као добротворни прилог изградњи железничке пруге Београд – Бар. Умро је 1974. и сахрањен у Алеји великана у Београду.

На питања који су уметници и које је сликарство током боравка у Паризу оставило највећи утицај на њега Лубарда је одговорао: „Никакво“! Говорио је да га је од неког утицаја пресудног за његову уметност спасило то што није имао никакво сликарско уверење и да самим тим није могао пасти под нечији утицај. Желио сам једино да сликам онако како осећам. …Мој највећи учитељ била је заправо Црна Гора.

… Овако. И кад кажете за инспирацију то је више сазнање и појмови о стварима. Човек увек нађе нешто што одговара његовој намери, његовим интересовањима и извесном темпераменту, ако то може да игра неку улогу. Јер то није важно, свако има неки темперамент. Према томе важно је шта говори, шта нам презентира. Да ли то има дуг дах или кратак дах.

 Рецимо: узмимо једнога Гоју који има дугачку бразду историјску. Не само због тога што је он добар сликар, него он је и дан данас жив, и дан данас његова мисао у акцију претвара човека гледаоца. Микеланђело такође. Наше средњевековне фреске такође. Дакле, маса ствари, које ако су уметност оне су увек живе без обзира на њихов историјски оквир кад су оне прављене. Оне пробијају историјске границе јер људска мисао нема границу. Бадава ћемо их ми уоквиравати.

Један Његош, то је геније! Не можемо га ми у оквире општина, било ових било оних. Он је један велики песник. Он је овако номинално српски песник, али он је и песник света, песник људске мисли. То је то што је важно. Иначе његово место где се родио и ко му је био отац и ко му је била мајка то је потпуно споредно. Сви ми то имамо. То је само једна информација и једна статистика. Важно је шта уметник носи!…

Аутор: Сава Самарџић