„Спознај себе“ је чувени старогрчки натпис уклесан на камену изнад улаза у пророчиште у Делфима. Како да спознам „себе“, ако не упозанам свој народ и земљу, са свим својим карактеристикама и особеностима.
Бег из свакодневнице коју са собом носи XXI век и живот у велеграду, какав је Београд, пружа нам прилику да осетимо и видимо трагове наших предака. Када пређемо ону границу која каже да су млади до 30 година, некако се буди знатижеља и радозналост и потрага за одговором на питање „ко сам ја, какав је народ коме припадам?“. И не треба осуђивати нас „младе“ што нисмо на време пронашли неке дговоре, треба нас подржати у тој намери да откријемо лепоте наших шљивика и винограда, заоставштине наших предака, што пркосе зубу врмена.
Недалеко од села Рајац, удаљеног 24 km од Неготина на брегу познатом као Бело брдо налазе се Пимнице. Живот нашег народа на просторима Неготинске крајне одише историјом и управо су Пимнице место које је проткано емоцијама туге и среће. Некада су са рајачких винограда, вина проналазила пут све до Француске, а данас су оне својеврсан споменик и путоказ. Како у једном тренутку може високо на небу да засја звезда, а већ наредног трена да остане сећање на њу.
Пимнице, како их локални житељи зову су јединствени архитектонски комплекс винских подрума насталих од половине 18. века до тридесетих година прошлог века, када их је било укупно 365. Грађене су од тесаног камена и од брвана. Укопане су два метра у земљу, како би температура погодавала вину. У последње време Пимнице су привлаче посетиоце жељне да упознају лепоту коју крију рајачке Пимнице и старо рајачко гробље.
У другој половини XX века житељи са ових простора били су принуђени да напусте своја огњиша, не зато што су желели, већ зато што су се сочили са изазовима, требало је омогућити својој породици и свом потомству бољи живот. Данас, развој сеоског туризма пружа наду и управо је то једна од могућности за опстанак срспких села. Поред лепоте коју нам природа пружа, неизоставни део су и кулинарски специјалитети употпуњени укусом вина, атохтонх сорта грожђа.
Управо су Рајачке пимнице место где можемо упознати „себе“, свој народ и своју државу. Како наизглед забачено место неком тренутку може бити центар привредних дешавања, а ваће наредног, место забаорава.
Корачајући стазама између зидова Пимница, не може човек, а да не примети веште руке зидара који су клесајући камен исписивали трагове напорног рада наших предака. Колико је било потребно времена да би се украсиле Пимнице, колико је новца било потребно издвојити за тако нешто? Управо је суштина у новцу, јер им је њохов рад омогућаво да подижу велелепне куће у селу, Пимнице и све то захваљујући сопственом раду. Када се половином XX изгубио дух предузетништва и пимнице су пале у заборав. Данас нас оне подсећају да свако време са собом носи шансу и изазове. Ако нисмо довољно вични да препознамо шансу суочићемо се са изазовима. И нека нова покољења ће о нама исписивате своје мисли, а надам се да нећемо доживети критику и осуду, јер нисмо били у стању да препознамо шансу и вратимо Пимницама стари сјај.
Аутор/Фото: Иван Илић